Драган Симовић: Дрво Белог Бога


Пред кућом нашом, на сокаку, две моћне Липе, као две дивот-сестрице, као божанске близнакиње, у пуноме миомирисном цвату.

У крошњама, гле! бруј Првонастале Васељене, бруј звезданих јата, бруј ројева пчела.

Одједном, однекуд из дубина Времена и Вечности, искрсну жива слика, искрсну јасновида визија, седобрадог и седовласог Старца Чаробњака, Белог Бога што личи и подсећа на мене.

Од јутра до поднева седех и тиховах, сневах и дремах под праисконом крошњом Липе, препуштајући се брују ројева пчела, брују звезданих јата, брују Првонастале Васељене на Почетку Великог Стварања, на Почетку Свих Почетака.

Липа је Дрво Белог Бога, Дрво Старца Чаробњака седе  браде и седих власи што у дубоком звезданом сневању, сновању и тиховању ствара све нове и нове светове, светове кроз које броде, плове и језде – све удвоје с вилама и музама – песници вилин-појци попевајући у звездолету дивот-песме уз чаровите и брујне звездане лире.

(Можда ова јасновида визија и не би била преточена у песму, и записана, да ме, у прави час, није позвала Радмила са Андрићевог венца, и, својом надахнутом причом, из висина сневања и тиховања, низвела у овај свет.)

(У Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, кад липе цвату, дана осамнаестог.)

Advertisements

One comment

  1. radmila

    Ој, Драгане! Јабуко са гране!
    На Андрићевом венцу мирис процветалих липа трепери изнад сенки, Твоје и Анђелкине, роде мој мили!
    Ево вас поред поточића на клупи седите!
    Хеј! Поток гледа у вас!
    Гледам вас и ја, мили и драги ♥♥♥

    Миришу липе и са Топличиног и са Косанчићевог венца… Најлепше до сад што су икада мирисале!
    Поуздано знам јер венце свакодневно својом ногом преходавам, својом руком свакодневно плетем у Венце Радости Сусрета наших! ♥
    Ни Обилићев венац није ускраћен остао за овај чаробни мирис којим сваког маја Душе наше надахнуте буду… Ој, Милоше, похитај са побратимима својим да испуниш завет дат Косовки девојци ♥

    Мириси и додири предака и Богова наших у Срцима и Душама нашим трепере… Живи јесу Венац до Венца… Од Његоша до Андрића… Диса… Десанке…до Симовића, Пантелића, Максимовића…… до горских венаца и витезова Праисконих наших… Вечномладих, Вечноживих… који, ено, и сад освајају планинске врхове… Песници-Витезови са којима смо вечним дахом и удахом усаображении заувек, ево васкрсли су у овај Златни час… час вилинским прахом окупан!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s