ПЕРУН – БОГ ГРОМОВНИК


Перун је један од најмоћнијих словенских богова. Општесловенски култ Перуна своди се на култ бога громовника. Према старим летописима Перун је ратничко божанство, предводник ратника, а његово оружје може бити: громовито камење, секира или лук и стрела. У нашој народној традицији остало је сећање на моћне амајлије познате као Перунове стрелице или стрелице грома – скамењену земљу која настаје ударом муње у одређену врсту тла.

Перун је бог који дели правду, кажњава кривоклетнике и у њега се куну Словени при склапању уговора. Један од уговора где се Перун спомиње као највише божанство је онај између кнеза Свјатислава и Грка склопљен 971. године:
„Ако не очувамо и не испоштујемо оно шта смо горе изјавили, нека смо проклети од богова у које верујемо, од Перуна и Велеса, бога стада.“

Перун је главно божанство кијевског пантеона. На брду изнад Кијева, кнез Владимир подиже кип Перуну поред кипова Хорзу, Дажбогу, Симаргли, Стрибогу и Мокоши. Перунов кип био је од дрвета док му је глава била од сребра, а брада од злата. У индоевропској традицији, громовникова брада имала je посебно митолошко значење, што се код нас одразило на разне обичаје везане за заштитну улогу „божје браде“ тј. првог или последњег откоса жита.
Име Перун настало је од суфикса „-ун“ што означава вршиоца неке радње и корена „пер“ што на старословенском значи ударити, разбити. Дакле, име Перун указује на ударача, разбијача, громовника, а такође на бога уништетеља и разоритеља који кажњава непријатеље Словена али и оне лоше међу самим Словенима поготово кривоклетнике и непоштене људе. Међутим, Перун нам не доноси само непогоду. Доноси нам и лепо време тј. кишу у летњем, сушном, периоду. За време суше посредници између људи и Перуна биле су додоле. Верује се да је некадашњи назив додола био прпоруше или пеперуде који је опет везан за неки још старији назив изведен од Перуновог имена. Додоле се ките гранчицама, лишћем и цвећем, певају и поливају се водом дозивајаћу Перуна и тражећи му да пошаље кишу. Има много сачуваних додолских песама, једну од њих, у којој се спомиње Перун, записао је Милош Милојевић у 19. веку:

Наша дажда облачи се
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Своје руво оставља вам
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
По завршетку обреда, гране, венчиће и букетиће бацају у реку; и сами учесници се купају, пре него што обуку свакидашњу одећу. Бацање венчића у воду, као и само купање у реци представља одређену жртву богу.

У словенској народној традицији име бога громовника остало је повезано са Перуном. На белоруском гром је „пярун“, на пољском „piorun“, код Чеха “perun”, Словаци кажу “perunova strela“…

Сачувани су и многи топоними. На простору бивше Југославије имамо у Истри брда Перун и Перунковац, Перун је планински врх у између Сутјеске и Вареша, у крагујевачком округу постојало је село Перуновац, у Топлици, близу Куршумлије постојало је село Перуника, село близу Котора звало се Перуница, врело испод планине Озрен зове се Перун итд.
Код Срба је у 19. веку и раније име Перун било вема често. О томе сведочи, 1896. године, наш етнолог и антрополог Сима Тројановић:
„…Али у Срба и сад још надевају деци име Перун, особито у масуричком срезу. Женско име Перуника још је чешће у целом српству, а у крушевачком округу опет Перунка.“
Такође, позната су нам и презимена
Перуновић и Перуничић.
Сима Тројановић даље пише:
„У Шопском Рудару, кази кратовској, по рецитовању војводе Довезенског, у његовој су младости певала деца ову старинску
песмицу, којој се помиње планина Перунска:

Дивун – Дивуне!
Јаши коња Пауне!
Дек ће се денемо?
Под Букове планине,
сам бог седеше,
Самовила пишеше,
орлово крило,
пауново перо,
на планини Перунској…“

Перунов дан је четвртак

Перунова биљка је перуника (позната и као богиша), а дрво храст. И храст је познат као дрво богова громовника. Стабло храста је веома разгранато и моћно, са дубоким са јаким и разгранатим коренским системом – храст је био и остао синоним за отпорност и чврстоћу. У Перуновим светилиштима непрестано су гореле храстове ватре које ни по цену живота нису смеле бити угашене. Храст је сачувао битну улогу у животу Словена, поготово Срба. Некада су се у недостатку или у случају рушења светилишта Словени обраћали Перуну и другим боговима испод храста у храстовим луговима. Код Срба тај обичај се очувао дуго и све битније одлуке доношене су испод храста (дрво „запис“). Један од назива храста је и грм (Quercius rubur, храст лужњак или дуб), а назив је добио од речи „грмети“ јер Перун најчешће муњама погађа баш храст. Ватре добијене од храста запаљеног муњом биле су посебне и сматране су светима.
Доласком хришћанства, функције бога Перуна делимично преузима свети Илија али разна веровања, народни обичаји и сам назив божанства нису заборављени до данашњих дана

-извор -Старославци-

Advertisements

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s