Велика Томић – Мој Оџак чађави (29)


Шетамо стопала моја и ја

у чизмама као мачак.

– Куда? – упитах се.

Чује се глас са друге стране

огромне пољане водом поплављене.

– Мени!

– Зар теби опет, где се очи помрачише

гледајући у Сунце..?!

– Мени!

-Зар теби опет у хајку 

под мишку свежањ да ставим?!

-Мени!

Теби Маћехо, да ме ситно сејеш

на очевој њиви, где бразду твој отац повуче

и рече мом деди: „Одавде је твоје.“ 

мало ти је…?!

Украла сам ти, само да знаш 

земљу испод бундеве заједно са семеном пшенице.

Носим је у чизмама, кад остариш јалова 

и коровом се покрила, вратићу се…

да те откријем… водом залијем из мојих бунара, 

да ми семе проклија.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s