Дајана Лазаревић – Марко Краљевић и Вила Равијојла


Расплетене косе лети Романијом.
Ако пљесне дланове, зачује се гром.
Кад рану додирне, сама се исцели,
Ако ли шенлучи, цела гора јечи.
Киша би падала кад би тужна била,
И зима би дошла када би уснила.
Са њених усана и пчела би пила-
Она је цвет горе-Равијојла Вила.
Кожа јој је нежна као морска пена,
Њена дуга коса пала на колена.
Вито јој је тело окупала Дрина,
Па је краси бела, дугачка хаљина.
Колико је нежна, толико је груба:
Кад замахне руком, пресече три дуба!
Зачас камени мост почне да се гиба,
А очима коње као бичем шиба.
Дала је заклетву да главу одсече
Оном ко је види да купа се увече.
А сваком живом створу срце залупа
На мисао да се бела вила купа.
Но, ипак нико није довољно кадар,
Нико толико није безумно храбар,
Нико није луд да судбу своју чарка,
Нико сем јунака Краљевића Марка!
Спремила се Вила да пође на реку,
Спремио се Марко да посматра реку.
Вила паше сабљу као опомену,
Марко своју баца у истоме трену.
Што се више Вила у воду одмиче,
Краљевић се Марко све ближе примиче.
Јер Марко то зна, као и бела зора,
Да њему та Вила жена бити мора.
Приметила Вила да се крије неко,
Осетила мирис да није далеко;
Љуто цикну, скочи, на земљицу крочи,
Рече: „Ако смеш, изађи ми пред очи!“
Делија Марко што посеко је многе,
Пред њеном лепотом изгубио ноге.
Но, брзо се прибра, па је стао смело,
Прислонила му је мач под грло бело.
„Бела Вило, моје намере су часне,
А твоје су, видим, по мене опасне!
Почуј моје речи и не буди груба-
Хоћеш ли ти бити моја верна љуба?“
Размослила Вила, па му онда рече:
„Љубав или живот… Шта је теби прече?“
Чудно се осмехну, погледа у страну:
„Твоја сам, ако ме раниш на мегдану!“
Како мегдан деле Вила и делија?
Где би ногом стали, ни Сунце не сија!
Јер сваки се знак преломи ко копље,
Пребијене сабље падају к`о снопље!
Но, ипак Марко искусни мегданџија,
Који се ником не либи, не савија,
Избеже чаролију вилинског соја,
Стеже је, упита: „Јеси ли сад моја?“
„Ишчупај ми крила“, рече Бела Вила,
„Јер никад к`о Вила твоја не бих била!
Знаш шта су увек причале српске баке-
Причале да виле не љубе јунаке!“
Пошао је Марко руком за крилима,
Задрхтао као да га сече зима.
Он је пусти, рече: „Мораш то да схватиш,
Када неког волиш, не желиш да га патиш!“
Марко је јунак добијао мегдане,
Због слободе није марио за ране.
На свом коњу Шарцу, са очевом сабљом,
Од њега није био јачи ни сам гром.
А Равијојла, његова добра вила,
И она се тад у њега заљубила.
Кад се сме и не сме уз њега је била,
Ширила је над њим заштитнички крила.
Вила лети гором, Марко коња јаше,
Вила сабљу паше, Марко сабљу паше.
Да поделе љубав никад нису смели,
Али су се верно и много волели!

 

-фотографија ауторке-

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s