Драган Симовић: О, моји мили и дивотни сутони!


Одувек су ми била тешка праскозорја, зорја и јутра.

У то доба дана све ми некако бива тешко, мучно, бесмислено и болно.

Тежак сам и себи и Васељени; тежак сам да тежи не могу бити!

Тада ми ништа не иде од руке у спољноме свету.

У тим тренуцима, бивам посве усредсређен на свој унутарњи свет; могу само да тихујем и да зурим некамо у даљину без сврхе и смисла, да зурим и сазерцавам некакву празнину иза свега видљивог, празнину и тишину с ону страну свих појава и опсена.

Насупрот томе, сутони су ми тако мили, дивотни, благородни и блажени.

У тим вечерњим часима, у време од сутона до сумрака, тако сам лаган, оран и чио да бих могао просто да узлетим, да се винем небу под облаке, да летим ка тајинственим оностраним световима, према далеким звездама и сунцима.

И ово је још једна потврда, из дубоког Унутарњег, да припадам Раси Плавих Вилењака, Плавих Вилењака који су се из неког оностраног разлога низвели међу Људски Род.

Зато што се Плави Вилењаци одржавају и хране, што опстају и живе у овоме свету благодарећи силама, дејствима и енергијама Плавих Звезда.

Дневна светлост на Мидгард-земљи, беличасто-жућкаста светлост нашега Сунца Јарила њих напросто растура и убија, чинећи их млитавим и беживотним.

(Велики Гај, лета 7527, месеца липња, дана петог.)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s