Момо Капор о шајкачи


Кад год наиђу опасна и тешка времена, шајкаче поново уђу у моду. Шешири, качкети и француске капе, тада на извесно време потону у заборав. Шајкача, која је у миру свакодневни, незаобилазни део народне ношње, једина је капа на светз, која се у ратно доба преко ноћи претвара у обавезни део униформе. Због тога Срби и у време мира, увек делују као да су помало у рату!

Ма колико био паметан и обавештен, странац који не познаје порекло и суштину шајкаче, никада неће разумети Србе. Шајкача је, наиме, много више од обичне капе: она је облик пркоса, храбрости, нежности и ината. Већ неколико векова она штити српске главе од природних непогода и ратних пораза, представљајући свету везу са прошлошћу – спону са животом. Каква је то капа, најбоље сведочи то, да се шајкача никоме на свету не скида, сем Господу Богу у цркви! Са њом се једе и ради, а када се човеку приспава, тада се намакне на лице да штити од досадних мува и прави вештачку ноћ.

Ни једна капа на свету није као шајкача у стању да већ на први поглед, открије карактер и расположење онога ко је носи на глави! Натучена на обрве, као на чувеној ратној фотографији “Извиђач”, шајкача је знак опреза и опасности, а открива и преку нарав свога власника. Накривљена на једно уво, одаје његово бећарско расположење, склоност пићу и лумповању, спремност да се препусти претераним осећењима, обести и дерту. Забаци ли је власник на потиљак – ето скривеног кабадахије или човека у недоумици, који се спрема да обави неки претежак посао. Превелика шајкача, која пада на клембаве уши говори о небризи власника који је дигао руке од себе, о мирењу са неимаштином и наилазећом бедом.

У шајкачи се носе тек излежена јаја и обране крушке за госте из града. Из шајкаче се, кад нема ничег дргог, захвата вода са извора. Шајкачом се брише зној са чела на њиви. За њу се затакне дуго очекивано писмо од сина из војске, да види читаво село! И позив за суд. У ту капу са дуплим странама које се зими спуштају преко ушију, лети се задене цвет или одложи добијена цигара (за после). У време рата, зна се, у шајкачи мора да стоји игла и смотак конца, ако случајно отпадне дугме од шињела. Куда ће купљени лоз, него у шајкачу? Када лумпујемо, за шајкачу затичемо крупне новчанице драгачевским трубачима! И убацујемо у њу који динар просјаку пред црквом.

Шајкача је, иначе, најтрпењивија капа на кугли земаљској; она мирно подноси и друге капе, које јој раде о глави коју покрива. Ма какве јој значке качили – кокарде, мртвачке главе или петокраке, она је, ипак, најлепша, када је без икаквих ознака. То је због тога, што је шајкача много старија од политике. И мудрија. И дуговечнија. Трајнија…

За разлику од тих богохулних капа, шајкача не може да буде ништа друго – до православна. Она се не скида ни пред краљем, са којим су српски сељаци одвајкада били на ти!

Извод из текста Моме Капора о Шајкачи

Извор-  интернет страница Патриот –

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s