Вера Розалија: Клупко исцељујућих светлосних нити


 

„Видиш, прође већ доста година, причала сам пријатељима и раније, и даље ме тај догађај подсећа на очаравајући завршетак, онако како би то, само, можда, Богови управити и остварити могли.“ – зацаклише пријатељичине очи боје жалфије, кроз оне дуге трепавице, док је усхићена изговарала своју уводну реченицу.

„Најпре хтедох да ставим на папир, ту причу, као сведочење постојању нашег унутрашњег разговора са Боговима ил’ Звезданим бићима. Сведочење, да је све могуће, ако смо верујући, ако из срца затражимо помоћ, но, мислим да ћеш је боље и сажетије изнети.“ – Лагано је додиривала косу, намештала невидне, испале праменове и немирне власи, које су се пресијавале на пролетњем сунцу, час златном, час бисерно сребрнoм бојом. Чудесно, помислих, ко некa белa чаробница, смирена и смерна, истанчаних покрета, благог осмеха, с нежношћу у оку. Наликовала је бићу из бајке, које има тајновито казивање.

„Тог дана је, младић са првог спрата, од детињства знани, имао заказано венчање. Видела сам их са терасе, како одлазе, онако свечани, радосним кораком. О благослова и лепоте, помислих тада, верујем, и ја ћу ускоро пратити сина, лака корака, зарадованог срца и спокојних мисли, тим поводом. Но, не прође задуго, и управо ми се јави из удаљене земље, са такмичења у току, поруком да се малко повредио. Каже, мало сам се начепио и ево стављамо лед.“

„Пресече ме та његова реченицаСвака је ћелија у мени говорила да није баш тако ‘мало начепљен’. Усади ми се неки камен, страхотно црн и тежак, у сред стомака, угњезди се подубље и поче болом да дејствује. Све се стегло. Не смирујем се. Ум ми је радио брзином светлости, ма још брже, брзином маха је радио“ – осмехну се моја пријатељица, као да ме пита погледом, сећам ли се још објашњења речи „мах“ и њеној баки која је говорила, „у један мах ћу ја то“, те настави мирно описивање догађаја.

„Ум ми је, рекох, радио брзином маха, сви се разлози, зашто не могу на пут, сложише се за тили час. Преостало је само да се, стотинама километара удаљена, без могућности куповине авио карте, у стисци са временом, препустим свести и драгоме Богу.“ – одлута јој на кратко онај зеленооки поглед у даљину, стапајући се, ко зна где са хоризонтом.

„Додуше, прво замолих другарицу да ми пошаље поруком, неке бројчане низове. Кажу, човек говори речима, душа говори сликама а Бог, Бог говори бројевима. Помаљала се нова метода руског научника, тих месеци а ја радознала, послушала сам нека предавања све мислећи ох, Боже мој, ко ће сад још напамет и ово да учи??? Свесна постојања на стотине метода, које заправо јесу добро знана нам, исцељујућа, исконска енергија, бунила сам се невидно, тихо у себи: сви смо рођени са тим исцељујућим даром, а ти ‘новопечени учитељи’ би само на брзину да узму новац. Но, у невољи – човек се и за сламку хвата. Упоредо, са извештавањима из даљине о повреди, отоку и наглим модринама, пријему у болницу, стиже након неколико сати и штури одговор пријатељице, са два бројчана низа. И дан данас их знам напамет.“ – осмехну се некако благо подижући углове усана ка ионако наглашеним јагодицама. Толико правилне, те њене лепе, истакнуте јагодице, падоше ми тек сада у очи, постадох свесна необичности коју истичу на лицу.

„Но, ни не бејах превише вична том начину примене мисли, али намерна и спремна, да помогнем на даљину. Очајно спремна!!! И први ми је пут. Ко када те неко гурне у воду, а ти непливач, снађи се, или пливај, или се утопи!!! Гурну ме Провиђење.“ – жустро покретом руке показа замишљено бацање, па заћута. Утихну онај баршунаст, за жену благо дубоки глас, као да чека да ја то схватим, да слику себи у уму створим.

„Све могуће начине постављања тих низова сам урадила: на завој исписивала и везивала га око повреде, у сјајне лоптице-сверице убацивала, у ћелије бројкице уносила, мелем речима повреду обавијала, по кожи исписивала… Уморих се. А још увек не бејах задовољна.“ – уздахну.

„Негде, наноћ, уморна од свих тих менталних лечења и богодозивања, реших да одем на починак. Почињем са сопственом душом неки унутарњи разговор и препознавање. Казах у себи, обратих се речима: све учиних, све што сам знала, уморна, намерна спавати, али ако постоји још нешто, било шта, што му одавде, може помоћи –учинићу!!! Ако ништа друго, помози, знак ми је, јер они исте иницијале носе! Молим те, подучи ме!!!– беше моја вапећа мисао.

И онда, брзином муње, однекуд ко из ведра неба, спусти ми се Клупко исцељујућих светлосних нити, са десне стране и ухо моје неизговорену реч чу, само једну реч – ушиј!!!

Клупко је бљештало, нити су трепериле као живе, час медно густе, час паперјасто и магличасто разређене у текстури, сјајне, животодавне, радосне !!! Расветли ми се у глави, осветли ум од тог клупка, спознах спасоносну моћ. Одвоји се почетак оне нити и животно крену на задатак, а ја, посве збуњена, запитах се, како ли ћу ушити, како кад иглу немам? Провлачи!!! Чух опет онај живи глас, препознатљив, реч изговори. О, како се нисам сетила, то заиста само неко много паметнији може тако савршено да смисли – прионух на посао прекоревајући себе.

Целу ноћ сам ткала и ушивала оне раздеротине у мишићу, скупљала их, пажљиво разврставала, нежно повлачила и спајала, уклапала и смештала. Светлосним нитима спајане, зарастале су велике подеротине ту пред очима, по више пута бих захватала дугачке ране, нежно да се не осети, да не заболи! О, лепоте, о дивоте, о радости како ово лагано и вођено иде. Ускоро је цео мишић сјајио пулсирајућом свевидном, божанском светлошћу, проткан оним нитима из спуштеног светлосног клупка. Заврших и мирно, пуна поверења у учињен посао повереног ми задатка, утонух у сан.“ – утихну моја крхка, сићушна другарица. Препустих се и ја читавој причи све док нас не прену звук звоњаве телефона.

„Видиш, све накнадне претраге, накнадна снимања, терапије, све је указивало на то да је повреда била страшна, тешко је било и погледати онолику повшину коже под модрином. Сећам се речи при тумачењу снимка: ко чипка је ово било, добро је зарасло свака ти част дасо! Промишљам и чудом се чудим, не могу појаснити шта се стварно збило. Овакав очаравајући завршетак би само виша сила могла управити и остварити – то ме одушевљава, то ме носи. Усхићена, верујем да јесте и благодарим.“ – бљеснуше очи боје жалфије, подижући их ка небу, док је усхићена изговарала ону, своју, уводну реченицу.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s