Вера Розалија: Јабуко моја


Нема плакања!!! – тихо, да се не примети опаска, опомену ме син, пред полазак.

Нема плакања, јабуко моја!!! – одговарам, све држећи кнедлу у грлу, с муком заустављајући сузу у оку, смешећи се, да се не види колико бих бризнула у плач. Нема плакања!!! – понављам.

Замиче за пултом где је прошао контролу увлачећи каиш у гајке панталона, враћајући сат на руку, покупивши торбу са рендген – траке, махну ми, осмехнувши ми се. Знала сам, од сада су сусрети ређи, тек можда једном годишње.

Сузе грунуше, трепере они степеници којима се спуштам, мути се читав поглед. Чини ми се да сви баш мене посматрају, али свак за својом мишљу јури. Аеродром Никола Тесла. Отирем сузе. Сетих се његове мајке, размишљах, полако примичући се стајалишту за градски, како ли је његова мајка успевала. Ал, сузе су опет у грлу, скупише се веђе, из торбе извукох сунчане наочаре, да се сузе не виде. Оне капљу. Сливају се саме.

Почех да мислим на њу, мислима јој се обраћам – ех, Ђука моја, како си се ти опраштала? Да ли су те кћери, Милка, Марица ил Ангелина посећивале, да ли су биле уз твоје скуте? Утеху ти и реч пруже. О, друго моја, како ти је било? Чиме мисли скрећеш своје? Плетеш, везеш или платно неко ткаш? Шта још смишљаш, шта још правиш? Стих за стихом изговараш, сина благосиљаш? Стижу ли ти писма, има ли их, ко их наглас чита? Ох, знам, већ срце твоје у ритму речи из њих лупа. Памтиш их, знаш их напамет. Смишљаш шару на ћилиму, вуну предеш, вуну ткаш. Неуморна ли си, радиш, радом своју мис’о скрећеш? Бдијеш и помажеш. А, знам, благосиљаш, душу своју чеду шаљеш. Свакој биљци што ти расте, ти шапућеш, ти о њему причаш. Све под конац, све у реду, није лако, чврсто стојиш, хвала мила, узор си ми. Хвала сестро, за сву мудрост твоју, теже ти је – а ја плачем. Кроз време му нежност шаљеш, подршка му јеси чврста. Домишљата, вредна, спретна – узор мој си. Тешиш ли га и надаље? Храбриш чедо своје?

Опет грунуше сузе, саме од себе. Лију ли, лију. Окрећем главу ка прозору, гледам улице, зграде, станице пролазе. Једва чекам да стигнем до куће. Могу га питати како је путовао, чим слети, пре другог лета. Имам данас ту могућност да будем сваког минута у вези са њим, да му чујем глас, чак и да га видим на екрану. Ех, ал срце … не замери мајци!!!

Јабуко моја!!!

Нисам једина, многи су отишли, у овом веку је лакше. Захваљујући баш синовима Ђуке, Олимпијаде, Јегде и ко зна колико других непоменутих. Само тугујем без разлога. Понављам себи како имам и тренутни пренос слике, звука, као да је ту …

 А како ли је Олимпијада? Ни њој не беше лако! Обузе ме маштарија о Михајловој мајци.  Докле га је она пратила? Да ли је сузу крила, да ли је била чвршћа од мене? Како је она знала да је сигурно стигао? Да ли је месецима чекала писмо и памтила сваку реч? Њена нада, узданица, наследник од Бога измољен. Псалми су је подизали, мирно, с љубављу и поносом, растанке је носила.

Ко да видим, љуби оно писмо, мокро је већ од суза радосница, па га све потајно на груди привија, стиска га рукама, небу диже, ко да чедо своје узноси. Под јастуком га држи и свакодневно побожно отвара, тако јој почиње дан. Дуго путују, а ретко слова стижу. А кад излази, побожно га спрема на посебно место, уз икону, коју воли, што на тамјан мирише. Дружи се са њим, благосиља, ко и сина свог преко њега. И Светом се Сави сусрдно и вазда моли. Поносита, тиха, радост је облива, зарад знања он је тамо! Успех, пут у небеса, ка слави. Јака је и мудра, мудрија од многих. Саветује, храбри и лекције сину даје. Сваким хлебом благослов нараста, тиме чедо своје у даљини храни. Таква, чврста и стамена да ми је бити. Испраћа га је речима подршке, Богу захваљује, у добро чврсто уверена. Слика светаца науке, држаше је.

Јабуко моја, а ја срца меког, тужног, кочи ли те нарав моја?

Те јаке, необразоване жене, снажније и више у образовање верују него ја. То су мајке, знамените. Само хтедох мало снаге, вере њихове да упијем, узор мени постадоше. Да њих не беше, не бих ни сама могла да користим све ове телефоне, скајпове, мејлове … не бих могла лако и брзо до удаљених места доћи …

Јабуко моја!!!

Ах, шта је та мајчинска љубав, ванвременска, истинска, безусловна. Милина је са дететом бити, имати га у близини, али одрећи се родитељске саможивости, немо чинити уступке, све зарад тога да оно буде срећно, на свом животном путу па макар и далеко. Пусти ‘тића, нека лети, све се може премостити – прекоревам себе. Буди свесна и знај, не треба га љубављу сапињати, не кочи, но дај да расте на свом путу. Те су љубави веће. Те су потпуније и искреније, те љубави тихим жаром горе и вечне су у души оног који воли. Ех, мајке, управо због такве, несебичне љубави пуштају вољено чедо да од њих оде. Дубок уздах.

Јабуко моја!!!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s