Легенде о Дурмитору (2)


Поред богова, који одмарају на њему, Дурмитор насељавају и виле. Оне се по заласку сунца спуштају у подножје ове планине и слијећу у цвјетне ливаде и долове. Ту оне коло заводе, а најугледније и најваљастије момке својим дражима и љепотом заносе. Али … увијек неко али. Постоји услов за њиховог изабраника, да ништа гвоздено са собом не понесе, ако мисли да се са њима у коло хвата и да неку од њих обљуби. Некад давно, био је један Пивљанин звани Тодор. Био је, веле, гледан као упис, а ваљаст као радиш. Но, кад једне вечери крене Тодор код вила, да се једној од њих у оку огледне, и да јој мед са усана покраде, заборави се и са собом понесе неку кустурицу. Виле то осјете, залете се, покупе јадног момка и са греде баце га у један до. Ту Тодор усни мртвим сном, да се никад не пробуди. Тако се тај дивни до под Дурмитором, пун ливадског цвијећа, студене воде и мириса, зове Тодоров до.

У близини језера је некад пролазио и каравански пут, који је спајао приморје са сјевером и даље. Једном приликом, кад је Марко Краљевић ишао овим путем, преко Буковичке горе према Пирлитору, где је боравио код свог ујака Војводе Момчила, чуо је пушку која уби његовог пса. У невјерици, он узвикну: ”Како пушка наста, јунака неста” и у знак тога догађаја, он сабљом расјече велику камену громаду, која и дан данас овде стоји.

Извор – Дурмиторске легенде

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s