Драган Симовић: Вилењакова Посланица Звезданом Роду – Буђење и Освешћивање


Васцело Србство, свеколику Србију као и све ине србске земље, запљуснула су и посве преклопила – можда тај процес траје и дуже од стотину лета! – моћна негативна зрачења из Космоса која изазивају апатична, депресивна, песимистична па чак и нихилистична расположења.

Све ово што рекох туђицама, морам и да разјасним ведсрбским речима.

То су осећања беспомоћности, немоћи, несамопоуздања, бесмисла, малодушја, безверја, безнађа и тихог умирања.

Када таква расположења захвате један народ, једно друштво, онда се у том народу, у том друштву све замрзне, све заледи, све умртви и све заустави на неко – никад се не зна које! – време.

Такав народ, такво друштво не може више да напредује, да се развија, да узраста ни на којем пољу.

Чак престане и рађање деце, из простог разлога што људи запљуснути таквим осећањима престају да верују у све: у смисао, у љубав, у живот те, наравно, и у остављање потомства.

Такво друштво, такав народ од тог трена престаје да живи, да живи са сврхом и смислом, већ само преживљава, само вегетира попут бесловесних бића, од данас до сутра.

Узрок – а можда и праузрок – свему томе јесте одвајање од ВедСрбског Бића и Суштаства: од богова, вере, знања, предања, мита, језика и културе.

Када се један род, један народ удаљи од својих Извора и Корена, од својега Бића и Сушта, тада он бива лак плен за све душмане, крвнике и враге, како видљиве тако и невидљиве; постаје дрво без корена које ће и намањи дашак ишчупати из земље.

Једини начин да се спасе, сачува, опстане и преживи такав род, такав народ јесте – свеопште буђење и освешћивање!

Наравно, буђење и освешћивање јесте веома мучно, тешко и болно, јер то значи: умирање свега Старог и рађање свега Новог, али Новог које ће имати моћног упоришта и ослонца у Древном, у НајДревнијем!

Без појединачног и свеопштег буђења и освешћивања – нема никаквог живота, како у овоме свету тако и у иним световима!

Advertisements

2 comments

  1. Само

    Поздрав песниче! Твоје посланице увек радо читам.
    У ове вечерње сате, заиста крепе дух од напорног дана.

    Лепо велиш, тај праузрок је одвајање од наших духовних корена.
    Јер шта смо ми без наших корена. Без тог древног мита, без вила и јунака, без Богова и предака,
    без древне игре и песме, која нас је некад красила.

    Постоји једно старо пророчанство, које је у различитим добима, попримало различите верзије.
    О хромом човеку, који ће доћи на белом коњу, повести свој српски род и победити са њим све непријатеље! Тада ће наступити истинско златно доба роду.
    Чајкановић га повезује са Дајбогом, нашим врховним богом, праоцем.
    Нешто сам мишљења да говори о повратку коренима и том духовном буђењу. Тада и само тада се непријатељске струје могу поразити и златно доба заживети, Дајбог је управо симбол тог повратка, и свега што истински Србин јесте, или је бар био у неким прошлим временима.

    Мислим да се ово пророчанство савршено уклапа у ово о чему нам збориш песниче.
    Велики поздрав за све са журнала!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s