Васко Попа – БЕЛУТАК


standard_634595691383347950.jpg

/циклус песама из збирке „Непочин-поље“/

*

Белутак у српској митологији

Белутак

Без главе без удова
Јавља се
Узбудљивим дамаром случаја
Миче се
Бестидним ходом времена
Све држи
у свом страсном
Унутрашњем загрљају
Бео гладак недужан труп
Смеши се обрвом месеца

Срце белутка

Играли се белутком
Камен ко камен
Играо се с њима ко да срца нема
Наљутили се на белутак
Разбили га у трави
Угледали му срце збуњени
Отворили срце белутка
У срцу змија
Заспало клупче без снова
Пробудили су змију
Змија је увис шикнула
Побегли су далеко
Гледали су издалека
Змија се око видика обвила
Ко јаје га прогутала
Вратили се на место игре
Нигде змије ни траве ни парчади белутка
Нигде ничег далеко у кругу
Згледали се осмехнули
И намигнули једни другима

Сан белутка

Рука се из земље јавила
У ваздух хитнула белутак
Где је белутак
На земљу се није вратио
На небо се није попео
Шта је с белутком
Јесу ли га висине појеле
Је ли се у птицу претворио
Ено белутка
Остао је тврдоглав у себи
Ни на небу ни на земљи
Самог себе слуша
Међу световима свет

Љубав белутка

Загледао се у лепу
У облу плавооку
У лакомислену бескрајност
У беоњачу се њену
Сав прометнуо
Једино га она разуме
Загрљај њен једини има
Облик његове жеље
Мутаве и бездане
Сенке је њене све
У себи заробио
Слепо је заљубљен
И никакве друге лепоте
Осим оне коју воли
и која ће му доћи главе
Не види

Пустоловина белутка

Досадио му је круг
Савршени круг око њега
Застао је
Тежак му је терет
Сопствени терет у њему
Испустио га
Тврд му је камен
Камен од кога је саздан
Напустио га
Тесно му је у себи
У рођеном телу
Изишао је
Сакрио се од себе
Сакрио у своју сенку

Тајна белутка

Испунио је себе собом
Да се није тврдог меса свог прејео
Да му није зло
Питај га не бој се
Хлеба не иште
Скамењен је у блаженом грчу
Да није можда трудан
Да ли ће родити камен
Да ли звер да ли муњу
Питај га до миле воље
Не надај се одговору
Надај се само чворузи
Или другом носу или трећем оку
Или ко зна чему

Два белутка

Гледају се тупо
Гледају се два белутка
Две бонбоне јуче
На језику вечности
Две камене сузе данас
На трепавици незнани
Две муве песка сутра
У ушима глухоте
Две веселе јамице сутра
На образима дана
Две жртве једне ситне шале
Неслане шале без шаљивца
Гледају се тупо
Сапима се хладним гледају
Говоре из трбуха
Говоре у ветар

Белутак у српској митологији

Има мистичну моћ, служи као амајлија, ушива се у детиње пелене, доноси срећу, представља седиште душа покојника. „Сваки ловац треба да носи под појасом… округао белутак, узет с реке, с оног места где је прошао зец или која друга дивља животиња.“
Болесника окупају у води у којој су преноћила два белутка које је његова мајка или сестра извадила из реке. Чињеница да се чза ову прилику белуци ваде из реке пре зоре и затворених очију указује на веровање да се у њима налазе душе покојника. Болесник на тај начин бива уведен у друштво покојника да би затим био избављен од мртвих.
И обичај ‘пуштања воде’ (о Великом четвртку) за душу мртвима такође се делимично изводио преко белутака, у којима се, према анализи обичаја, налазе душе покојника.
Шпиро Кулишић, Српски митолошки речник, Eтнографски институт САНУ – „Интерпринт“, Београд, 1998, стр. 33.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s