Понекад – Стари Словен


3432aecab7889e4c3884eec24b6f71a3-700.jpg

Понекад пожелим да ме нема,
Да ме никада ни било није.

Понекад пожелим да сам само кап јутарње росе,
Само трен, и да испарим, заувек.

Понекад не могу да разумем овај свет људи,
Понекад ни они мене не могу да схвате, а ја, не умем да глумим.

Понекад је тежак овај ваздух,
Ова земља, и ова сенка пода мном која ме прати.

Али зато увек настављам даље, 
Истим трновитим стазама, до ништавила… полако…полако…

Али онда се појавиш Ти…Ти…
Ти ме држиш…
Држи ме, да не одем…
Прерано…

7. Жетвара, 7526. Године

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s