ЈЕЗЕРО


zlatarsko-jezero-479107_6634.jpg

 

“Народу су позната равничарска,
пећинска и планинска језера (карсна и
глечерска).

Пећинска и планинска језера била су за
старе Србе необична, са знатно више
природних појава од оних
у равницама, па зато о њима има више
веровања и легенди. Нека карсна језера
не мењају ниво лети ни зими, нека имају
на стеновитом дну или по странама
пукотине, кроз које ваздух, потиснут из
земљине дубине, повремено избија на
површину језера уз промукло звиждање
и клобучање воде. Народ верује да
су то гласови подземних бића и демона.

Тако су настала веровања о
анимизованим бићима у језерима
(крилате змије или аждаје, бикови, коњи
и др.). То је плашило људе да им се
приближавају, нарочито ноћу, и
нагонило их да о њима причају читаве
бајке. Путописац Француз М. Кикле
прошао је 1658. између Дубровника и
Мостара и у путу дознао за
неку мочвару о којој су му сапутници
причали да у њој живи огромна змија,
која сваке године гута људе
и коње у пролазу. На Пештерској
висоравни, повише манастира
Сопоћана, постојао је Тројанов град и
под њим језеро. За тај град и језеро
везује се позната легенда о св. Ћорђу и
аждаји. Иста легенда везује
се и за поље Змич између Ћуприје и
Параћина, за град Ширин у Мачви, чије
се становништво молило
сребрном богу (идолу), за језеро у
копаоничком селу Сочаници на Ибру; за
Облачинско језеро у Добричу казује се
да је у њему била троглава аждаја, коју
су Турци убили; у језеру на Жељину,
северном огранку Копаоника, живео је
аждер (аждаја). На његову дну су
гвоздене греде, приковане
клинцима. Аждер покушава лети да
излети из језера, али му сметају греде,
па се језеро узмути и поцрвени од
његове крви. У језеру планине Шаргана,
код Вишеграда, била је аждаја, а у језеру
на суседној планини Звијезди била је
троглава аждаја. У Плавском језеру била
је огромна змија која је рикала.

О језеру у кучкој планини Момоњеву
прича се да су у њему живели
нечастиви (ђаволи) и ко би се
приближио језеру, они би га уморили.
Једном два Букумира, од којих су
данашњи Букумировићи, заноће
близу језера. Да их не би напали
нечастиви из језера, они завуку своје
ноге у једне ногавице и заспе. У
глухо доба ноћи нађу их нечастиви, па
се зачуде необичном призору: две главе
на једном трупу. И њихов старешина
није знао да каже какво је то чудовиште,
али, зато рече: „Знам шта нас може да
затре у језеру, кад би људи знали да
наложе ватру на две стене које су се
наднеле на језеро, онда би се оне
усијале, распрсле и побиле нас у
језеру.“ Сутрадан скупе се Букумири да
терају нечастиве. Наложе две ватре,
стене се усијају, распрсну и стропоштају
у језеро, вода у њему узаври у крви и
тако се језеро очисти од нечастивих.
Али из воде искочи некакав старац и
завапи: „Хеј, Букумире, крвав нож међу
вас пао!“ — па га нестане. Букумири се
скупе да се почасте што су очистили
језеро од нечастивих, па се
посваде, многи изгину, а они који су
остали живи раселе се. Сада расељених
Букумира има по свој Србији и Босни.
Око језера на планини Шатору, у
Херцеговини, преко дана су овце
брабоњале, а сутрадан јутром било је
све почишћено; брабоњке је чистио
човек који се претворио у вука.

Из Лукавичког језера и Манитог језера,
у Црној Гори, излазили су коњи и
претварали се у разне људске и
животињске облике. У једном од језера
на Дурмитору био је крилати коњ, који
је ноћу пасао кобиле војводе Момчила.
По предањима, било је бикова у многим
безименим језерима: код старовлашког
села Дајића, у Стришкој бари код
Параћина, у Врановцу, код села Белог
Поља у јужној подгорини Рудника, у
осушеном језеру код шумадијског села
Брајковца, у ресавском селу Језеру, итд.

За језеро у селу Трстени, у врањском
пределу Пољаници, прича се да је из
њега излазио бик и убијао људе
и стоку. Неки ковач оковао је гвожђем
рогове свом волу, пустио га у језеро, и
он прободе бика, а језеро
отекне. Исто предање постоји и за
језеро на Облику, у истом пределу, и за
отекло језеро у споменутом
селу Белом Пољу. О Бабљачком блату,
на Косову, казује се да је у њему био
велики бик који је редовно
рикао пред променом времена.

По ђаволима једно језеро на Дурмитору
названо је Вражје. Језера су омиљена
купалишта вила.

Марко Краљевић, као чобанин, спазио
је виле на купању у језеру, прикрао се и
покупио им одеће, а вратио их пошто су
га подојиле и тако је постао јунак. И змај
живи у језерима с нечистим духовима.
Он сипа чаробну водицу у језеро, да би
оживели утопљеници. По предању,
краљ од Норина (Неретве) живео је у
неком језеру, а опет из неког језера
излазио је човек златне косе на
крилатом коњу.

Постанак језера народ везује за
чаробни штап. Позната је легенда о
дворовима богатог Гавана
које су порушили анђели, па се на
њиховом месту створило језеро. За
Црно језеро на Дурмитору, коме
вода притиче, а привидно нигде не
отиче, прича се да је на његову месту
био неки манастир. Једном св.
Сава заноћио у њему. Сутрадан
калуђери му потурили петла у бисаге и
обеде га да је украо. Онда светац
прокуне манастир и калуђере. На месту
манастира настало је језеро, у коме и
сад кукуриче петао.

Предање се везује и за Плавско језеро.
За језеро у левачком селу Превешти
казује се да не пресушује и
да нема дна. По предању, постало је на
чаробан начин: Муж и жена орали на
дан св. Вартоломеја. Бог
послао анђела да их укори, а човек
рекао: „Нека Вратолома врти како зна, а
ја вртим своју њиву како знам.“ Онда
анђео прекрсти њиву штапом и она се
претвори у језеро. И св. Илија је
створио једно језеро ударом штапа о
земљу. Језера има у горњем и доњем
свету: у горњем свету змије отровнице
прогоне грешнике и брачне
преступнике, а у доњем живе
шестокриле змије.

Језера у равницама била су у давној
људској прошлости станишта људи.
Поред њих подизала су се насеља на
кољу, затим дворови и градови, чији се
остаци сада виде или се откривају у
води и муљу.

Тако су по тим остацима настала
предања да у језерима леже закопана
блага и друге оставе. Због
крекетања жаба, која одјекују као
лупање у звона, настала су веровања о
потонулим црквама у језерима.
На месту Плавског језера била је варош.
На његову дну пободен је дирек са
алком у горњем делу која
везује некакав казан. За језеро изнад
села Вучја, код Лесковца, казује се да
има вражјих воденица, које
само ноћу раде. Од града краља Норина
створило се језеро. У Блатиште, у
Прешеву, бачена је некаква
хазна (благајна).

У вези са веровањем да змајеви живе у
језерима и да су они противници ала
које предводе градобитне облаке, народ
излази на језера када у пролеће настану
суше, па код њих држи молитве за кишу.
Поворка, с крстом на челу, обилази
језеро и напослетку му крст и жртвује.
Такве молитве држе се код језера у
старовлашком селу Глеђици, под Црним
врхом на Рогозни, на планини Мокрој у
ибарском Колашину, код језера под
Виником, код Шишког језера на
Бјеласици, итд. Језера на Шари и Корабу
посећују о Ђурђевдану и о Св. Илији
хришћански и мухамедански верници,
заједнички кољу курбан (овна као
жртву), чију крв пуштају у језеро. Стока
се жртвовала и код језера под градом
Тројаном повише манастира Сопоћана
(в. аждаја). ..“

– Српски митолошки речник (група
аутора: Шпиро Кулишић, Петар Ж
Петровић, Н Пантелић).

zlatarsko-jezero-479107_6634.jpg

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s