.
(Народна српска пословица)
.
Дођу тако нека времена кад се пауци силно размноже.Ево, на несрећу,
живим у таквом времену. Лепо видим, исплели мреже од атлантске
баре па преко пола планете,И над нама је њихов лепљиво-сладуњави
застор.Пауци полако сисају душу и мозак и тако се множи зомбирани
народ.
Опиру им се пробуђени источни ветрови.Затресу им повремено
мреже и бране своје небо.Слутим, грунуће отуд вихори,узбуниће се
уснуле ветруштине са свих страна, биће олује и ломљаве, поцепаће се паукове мреже. Другачије не може бити ради славе неба, сунца и човека.

А понаособ, ја, ти, ти и ти …имамо лични избор : Да будемо, кад је
потребно, поветарац, некад љути ветар,да дунемо гласно, зафијучемо
на паучину, да бранимо крв и душу. или пак да будемо паукова ловина,
зомбирана љуштура, недостојна човечјег имена,Имамо избор!