Песниче, клони се прејаких речи, по сваку цену, и у свакој прилици!

Прејаке речи наносе душевне боли, како ономе коме су упућене, тако и теби; али теби још и више него ономе коме су упућене.

Речи се остварују, речи се материјализију, речи су дејства, речи су енергије које остају негде (у Акаши) записане, и то записане заувек.

С речима које си изговорио или написао срешћеш се и у Овосвету иу Оносвету као са бићима суштим која си сам створио.

У јучерањем лирском запису под насловом Два истовремена и упоредна животна тока омакоше ми се – а то ми се често дешава – прејаке речи због којих сам данас узнимерен, због којих осећам душевне боли, јер су прејаке, претешке и осуђујуће.

Све сам то могао и лепше и блаже рећи, из душе и срца, рећи без иједне прејаке и претешке речи или, још боље – оћутати!

Никада ме, од када знам за себе, нису болеле прејаке и претешке речи које су други упутили ка мени – некако сам био чврст и отпоран на туђе речи – али су ме вазда и свагда болеле прејаке и претешке речи које сам ја изрекао и упутио према другима.

Од тих властитих, прејаких и претешких речи, често сам и буквално боловао и бивао данима узнемирен.

Камо лепе среће, да их никада нисам ни изрекао ни написао!