КАО БАЈКА – Милан Ракић


14310488_1235919579790788_764367744140661125_o

Хтео бих једну ноћ кад месец куња,
плачеван, кржљав, без сјаја и боје,
а земља има сетан мирис дуња
што месецима у прозору стоје;

И све да буде тужно, све да буде
као да свуда јече болна деца,
растапају се чежње као груде,
и све кроз сутон пригушено јеца;

Па кад на мене падну усне твоје,
да зајецамо и ми, обадвоје…

Хтео бих једну ноћ венчано белу,
провидну, светлу, сву у месечини,
да неземаљски изглед да твом телу,
и свакој ствари, и да ми се чини

Ко бајка да је, да то није јава,
да с месечином све се стапа сада,
и неосетно губи се и пада,
и све нестаје, и све исчезава,

Па кад на мене падну усне твоје
да исчезнемо и ми, обадвоје…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s