Драгана Медић: О журби – Не волим да журим ни кад једем!


   

Језик је чудо, и чини чуда, дешава се да повриједимо неког нехотице, а нисмо то жељели…
Из свог бића сам избацила тугу, усмјерила се на осјећај који је прав и истинит, нисам дозволила да ме  (као некад — исцрпљује погрешан корак) зароби то стање.
Има неко вријеме то примјењујем, многих ствари нисмо свјесни, поготово у журби, учинимо глупост.
 Са другима, овај вид исцељења и чувања себе од негативности је врло битан.
Сада, себи кажем (ријетко гријешим, не што сам паметна, већ што пазим и знам посљедице), ако се неко и наљутио, нека је…
Ја са њим/ њом избистрим све у својој глави, срцу и души.
Размјеним стварне осјећаје (без љубави ништа), збацим све окове и тад сам мирна.
Таква сам да све опраштам, чак и већ опроштено више пута, и једино тако могу бити мирна, јер, мржња буквално убија, а ја као апарат космичких сила сам свјесно је призвала и загађујем се…
Поријекло свега тога— свесно знам, и не дам се томе, макар ме неко стално увлачио у то.
Ово су технике које су просте и једноставне, а, на које смо заборавили кроз све глупости и морања кроз које пролазимо и да, журбе… (не волим да журим, ни кад једем).
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s