Под Дудом – Владислав Петковић Дис


Van-Gogh-Mulberry-Tree

Малаксао, ломан, сад одмарам тело,
далеко од тебе, на сенци од дуда;
Разлио се ваздух у прамење бело,
дан врео и топал, мртвило је свуда.

Загрљен умором и покривен прахом,
младост још ме штити и мисô о теби:
Љубав, бол и жудњу, заједно са страхом,
ја у души носим, ја носим у себи.

Шта ли радиш сада, је ли, небо моје?
Да ли ме се надаш, да л’ те слутња пече?
Куда око гледи из одаје твоје,
кад дан мртав падне на радосно вече?

О, не тугуј за мном. Лили, о не брини.
Добро ми је, лако на овоме путу.
Облак с твога чела одагнај и скини,
и срећног ме сањај у свом дивном куту.

Да знаш кол’ко патим кад помислим тако
да ме можда чекаш и изгледаш свуда:
Мене све заболи и плакô бих, плакô,
на хладу и сенци овог старог дуда.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s