Драган Симовић: СНОВИ И ВИЗИЈЕ МЛАДОГ ВИЛЕЊАКА
ЛИРИКА МЕЂУ ЗВЕЗДАНИМ ЈАТИМА
Синоћ ми се, у неко доба ноћи, јави Милорад Максимовић из Бостона…
Сваки разговор с Милорадом за мене је чиста вилењачка лирика!
Зато што је он, истовремено, и од мога Звезданог Рода и из мојега Вилењачког Јата.
И зато што у њему и видим и препознајем себе из младости.
Видим себе из једног времена минулог међу звезданим јатима, времена кад сам сневао о Лепоти, и трагао за Лепотом што није од овога света.
И данас сам такав – ништа се у том смислу променио нисам – само што нисам више млад као негда, што нисам млад као Милорад што је.
Исприча ми, у даху и заносу, нешто дивотно што је открио у својим визијама и сновима…
Видео је рађање душа пред Творцем…
Видео је нешто што ја још нисам видео, али, кад ми је он то препричао, схватио сам, у трену, у магновењу, да сам – ипак! – и ја то исто видео, само што до овога трена нисам бивао свестан тога!
Наравно, нећу ја да пишем о томе, зато што сам се договорио с Милорадом, да он то своје јасновиђење преточи у дивотну лирику, а ја ћу његов лирски запис пропратити својим песничким коментаром.
Милорад и у далеком, туђем и расрбљеном свету остварује своју ведсрбску мисију, снева своје ведсрбске снове, љуби свој Звездани Род, љуби своје Вилењачко Јато, љуби своју животну сапутницу и свог сина Николу (који је по Тесли добио име), једнако као да обитава на Родини својих предака, горштака из Подриња.
Благословен ми, Милораде, вазда и навек био!
(На левој обали Плавог Истера, лета 7527, месеца гумника, дана једанаестог.)