ЛИРИКА МЕЂУ ЗВЕЗДАНИМ ЈАТИМА

Синоћ ми се, у неко доба ноћи, јави Милорад Максимовић из Бостона…

Сваки разговор с Милорадом за мене је чиста вилењачка лирика!

Зато што је он, истовремено, и од мога Звезданог Рода и из мојега Вилењачког Јата.

И зато што у њему и видим и препознајем себе из младости.

Видим себе из једног времена минулог међу звезданим јатима, времена кад сам сневао о Лепоти, и трагао за Лепотом што није од овога света.

И данас сам такав – ништа се у том смислу променио нисам – само што нисам више млад као негда, што нисам млад као Милорад што је.

Исприча ми, у даху и заносу, нешто дивотно што је открио у својим визијама и сновима…

Видео је рађање душа пред Творцем…

Видео је нешто што ја још нисам видео, али, кад ми је он то препричао, схватио сам, у трену, у магновењу, да сам – ипак! – и ја то исто видео, само што до овога трена нисам бивао свестан тога!

Наравно, нећу ја да пишем о томе, зато што сам се договорио с Милорадом, да он то своје јасновиђење преточи у дивотну лирику, а ја ћу његов лирски запис пропратити својим песничким коментаром.

Милорад и у далеком, туђем и расрбљеном свету остварује своју ведсрбску мисију, снева своје ведсрбске снове, љуби свој Звездани Род, љуби своје Вилењачко Јато, љуби своју животну сапутницу и свог сина Николу (који је по Тесли добио име), једнако као да обитава на Родини својих предака, горштака из Подриња.

Благословен ми, Милораде, вазда и навек био!

(На левој обали Плавог Истера, лета 7527, месеца гумника, дана једанаестог.)