СРЕБРНА НОЋ – Словенка Марић


10358100_857633330995308_311889565_n

Сањам ноћ сребрну
у којој дрхти месечина,
у којој трепере влати и светло лишће
и стрепи бреза међу длановима.
Ноћ сребрна ћути без даха,
и ћути реч, и глас, и песма,
и бије само заробљено срце земље.
Нема је рука пред лицем Анђела.
Све је на крају света
и све на крају времена.
Учини се да Бог опрости грех
и рече ˗ нек се деси лепота.
И догоди се лепота у ноћи сребрној.
Пуче светлост небеска
и просу се месечина,
узнеше се траве и лишће светло
и споји се жудња неба и земље.
У ноћи сребрној
заплака ми рука на лицу Анђела,
и твоја душа прими моју,
и примих те ко Божју светлост
после Голготе и рана.
У ноћи сребрној деси се лепота
која никад није и никад неће.
Усних само ноћ сребрну,
а руком не дирнух лице Анђела.
Усних ноћ сребрну
што се не да животу,
а могла је бити, бар једном,
на крају света или на крају времена.

Преузето из књиге: ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s