РОДНОВЕРНЕ ПЕСМЕ ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ: ЛЕТОПИС ПЕРУНОВИХ ПОТОМАКА (СЛОВЕНСКИ ЛИРСКИ ЦИКЛУС)


СА СТАРИМ БОГОВИМА
Старим се Боговима лакше исповедам,
С њима и људски говорити могу,
Рећи им више но недокучном Богу,
Признати сваку од заблуда и беда.
Стари Богови готово сви одреда
Схвате нашу грешку многу,
Била у делима или речи, слогу –
Сваки од њих нас праштајуће гледа.
И они имају људских особина
Воле живот, сунце, добра вина,
Пате што и њима пролазност прети.
Ја још у срцу чувам црквицу стару,
Они сви у њезином олтару –
Мада и они грешни, мени су свети.
943884_917311041680306_3529141036206872807_n
ПЕРУНОВ ДВОРАЦ
Муња ми осветли дом
Где столује Перун.
Метеори се крај њега веру,
Оградио га камена лом.
Постеље у дому његовом
Облаци ватрени стеру,
Магле га штите на северу
На југу стражари гром.
Спазих низ пушкарница,
Али му не спазих лица,
Муње ме засенише две.
А био је у логору ратном
Окружен небеском ватром.
Али зар му човек лик видети сме!
kult-drveta-1
ПЕРУН
Дрхте земља и камен тврди
и траве се преплашено по тлу стеру,
долази бог громова Перун,
а срце му од огња и туча
дими се и срди
и кључа,
и падају огњене брадве
на шуме, торове, угљарске чадре, –
још трен само па ће Перун
и на Цареве конаке да надре.
Слушају стрелци тек стигли са војне
и уплашени и срећни:
Ипак има неко моћнији од Цара,
од Цара већи,
који небо саздаје, и разара
у парампарчад,
има страшнијег од Царева гнева.
Нека и погину под Перуновим громом,
од његова мача,
али има неко моћнији од Цара.
Радују се и уплашени
чобани, орачи, угљари, просјаци:
Ипак има неко
ко и Цару страх у срце сагна,
пред ким бежи
и Царева и Волосова јагњад,
пред ким се и Световид
у Месечеве заоблачне куле склања,
и бежи Морана
у звезда гробишта,
неко пред ким и сунчеви петли
узлећу на неба највиши торањ.
Нека гром побије и стада са гора,
нека усеве попали,
али има неко пред киме је и Цар мали.
7993f6da0cae410aff633f150a731a40
ГРОМОВНИК
Размислите мало, насилници мрачни.
Има громовник у својој оружани
Милионе успаваних муња разних
Скривених у пределима заоблачним.
Чувају небеске ведрине модре
Стрела колико у барама трске,
Колико је насилника, мржње мрске,
Тешко оном коме до у срце продру.
Може громовник целу земљу да сатре
Само једном буктињом своје ватре,
Тоне бодљикаве да покида жице.
Распрсну се земаљске силе мехури
Небеска сила кад земљом пројури,
Газећи пред собом све немилице.
12193768_10207386218832198_5559039793979081721_n (1)
ПОРОДИЦА БОГОВА
Радуј се, Перуне, ниси инокосан,
Међ словенским бозима домаћине,
По твом закону задругари све чине:
Волос у стадо мога села бива послан,
Весна залива траву да буде росна,
А Световид се о песницима брине,
Пали за њих сунца, дуге и месечине
И знаком богова чело им жигоса.
Дајбог с руку милијарду милијарди
Благосиља њиве и отаве млади,
Кишом их роси, а сунцем их суши.
Ти пре хиљаде ноћи и дана
Знаш по кога ће кренути Морана,
Чије преда те подастрети душе.
009_Olshanskiy_Rozdenie_voina
ПЕСНИК И СВЕТОВИД
Песниче, љубимче Бога Световида
Ноћас пишеш песме, види се из сјаја
На прозорском окну твојих одаја,
Види се кроз дрво, камен зида.
Зидови су око песника биљурни,
У часу кад се рађа песма,
Светли се ореол његовога несна,
Људи сањају светлост кад песник бди.
Старост немају ни песник ни Бог
Рекао је срца ојађеног
И под старост млад наш славни Тин.
Световида и њега ватре Бог
Обдари вечним жаром срца свог,
Они су под истом звездом рођени.
Svarog1
ЗАБОРАВ
Не сећамо се старих богова.
Не сећамо се ко беше Волос, ко Световид,
ко беху Дајбог и Весне. И није нас стид
што негдашњих се не сећамо снова.
Изгубили смо слух за глас векова,
као што се изгуби памет и вид.
Исто нам је храм и морска хрид, –
својих предања не знамо ни слова.
Није нас нехаја, равнодушја стид,
прекорачили смо журно праг и зид
између нових и старих времена.
Тврдимо да смо онакви какви нисмо.
Сваки има своје Несвето писмо.
Звонимо у звона сном неотплаћена.
ved_bereginja.jpg чуварка
ХИМНА БОГИЊЕ ВЕСНЕ
Мада трајем дуго, од вајкада,
Чини ми се да сам тек настала.
Памтим много, али Боговима хвала,
Ко да сам од јуче, осећам се млада.
Нема Богова ни младих ни старих
Који би рекли и да се не пристоји,
Древној Богињи да се снови роје,
Срце да јој се чежњама зажари.
Што се Богиња заносити не сме
Духовима шуме и планинске чесме
Као заљубљени што на земљи могу.
Зашто не би могла и Морана
Богиња смрти од времена давна
Просањати о младом животу Богу.
48368646
СЛУШАЈУ БОГОВИ
Слушају стари богови словенски
и свеци хришћански
како сви ти дошли из далеке Војке,
ухваћени у коштац судбински
небо истом речи именују
и све од звезда па до ситна песка,
како истим речима запомажу
да им се сила смилује небеска.
Како сви ти дошли са далеке Војке,
са њених појата,
ти досељени с падина Карпата,
у смртном часу
истим именом призивају мајку,
и заклињу сина,
истим именом призивају правду,
и како сви кривду зову кривдом,
а стид стидом.
И ниједан од богова, у првоме трену,
не могаде да разазна
ко је нападач, а ко нападнути,
и на које треба да се обори
Перунова
или Исусова казна.
11951924_654058291360604_6525459773185827303_n
МОРАНА
Кроз жалостиво цвиљење попца И јечање рањеника,
Кроз молитву једва чујну,Донету још из краја предака,
Кроз мукле ропце,Краљ зачу глас Моране
Као да му се Богиња примакла Самоме уху:
Краљу словински, ја сам она
Којој су се пре толико векова и дана Молили твоји преци
Ја сам Морана,Богиња смрти и зивота
Не буди Краљу у дослуху,Са паством апостола,
Не веруј духу,Који те куша и колеба.
И не жали ове војнике:
После смрти нема бола,Изгинула војска сада не пати,
Одмара се мирно на папрати,Као да је папрат сама.
И Морана,Или се тако бар учини Краљу,
Као огроман пласт мркле таме,
Пође нечујно по разбојишту
И њена тамна рука
Ослободи земаљских мука
И Рашане, и борце са Црног Мора
И Краљеве мртве копљанике.
bereginya_by_svetlaya777-d64rc7c (1)
ОСТАНИ ПУТНИЧЕ
Остани, путниче, на овом пропланку,
у њему, додуше, нема златне руде,
сунчевог злата једино ту буде
и бисера росе, по трави, на уранку.
Али срешћеш вечерас вилу лаку
која досад није виђала људе,
твоје очи кад вилу зачуде,
предаће ти се као вилењаку.
Опасности је пуна околна тама,
нека вила никад не остане сама,
немој без ње одлазити ни у лов.
Прикрашће се однекуд из мрака
и украсти је који од вилењака
па однети опет јелама под кров.
026_olshanskiy_terem_carevni_zimi
НАСУМИЦЕ ИДУ РАШАНИ
Насумице иду Рашани.
Слутња им је само водиља
И жубор река и мирис биља,
И свод небески давно знани.
Час им се чини
Да им браће Влашића Седам
Иду уз раме,
Као домовинска у туђини свита,
Час да им Краљ са њима у сусрет хита
И да овчар Волос из свог тора
Баца навиљке Кумове Сламе
Да не скрену са пута док се не раздани.
Насумице иду Рашани,
Светли се једино неба данце,
И Мала и Велика Кола
Иду у стопу уз изгнанце.
Да ли су то према Краљевој земљи
Окренули руде,
Да ли им то своје запреге
Краљева небеса нуде.
Насумице по камену збег корача,
Једна по једна звезда се тули,
Да ли још то светли Вечерњача,
Или луч на Краљевој кули.
68153_10151373518597642_762707673_n
ГЛАС ПРЕТКОВ ЦАРУ
Цар се по дану држи ратнички круто,
А ноћу чим би се двор ућуто,
Кад остане насамо са књигама,
Непознати глас га гања,
Или му се можда буде сећања
На списе које је читао у младости.
И ти жупани рашки,
Онај непознати глас му говори,
На које би хтео да завојштиш,
Твоја су прадавна, Царе, својта,
Твоја вера,
И њихови преци су дошли
Са закарпатских пропланака и језера.
Тада се разликовали нисте, Царе,
Ни колико на букви два роја пчела,
Ни колико круне бора и бора,
Нити рибилзле од огрозда,
Ни колико кос од дрозда,
Нити изворска и речна вода.
Тад се нисте разликовали
Ни колико вучија два чопора,
Ни колико Зорњача и Вечерњача,
Нити стада брдска и долинска.
Били сте, Царе, у Закарпатју
Слични другим као два плача,
Као два вриска,
Као врхови копља и мача.
Били сте блиски једни другим
Као што су у глави два ока,
Као што су две вере милосрдне,
Као живот испосника и пророка
Животи ваши били су слични.
Заједно сте у мочварама
Отискивали се низ бујне воде,
Силазили чак до њихових делти.
Опијени ловом
Заједно сте јурили за дивљачи
Кроз врлети
И у страху се дозивали
Кад се небо смрчи.
Ма где сад живели,
Молили се Богу ма коме,
Ви сте слика Богова старих.
У вас је душа жалосне Моране
И Перунова ћуд плаховита.
Сунцу се радујете као Весна,
Неуништиви сте као богиња Жива.
И кад војујете, сањате о миру,
Као Волос доброћудни,
Бог пастира.
943884_917311041680306_3529141036206872807_n
ЈЕРЕТИЦИ
По каменим буњама и чемерима
Јеретици од јутра до мрака
Призивају душе очева и дедова,
И незнаних далеких предака –
Од рибара до пчелара простих,
До Богова древних, рата и светлости,
Живота и смрти.
И говоре са њима
Као да су им они у дому гости,
Као да су са њима за истим столом,
Као да су са Волосом чували стада
И с Перуном се возили у кочијама,
Као да их јеЖива у детињству
Њихалана рукама.
А чим опазе ког од опата
Затварају врата,
Јер и у та времена господња
Људи су могли бити криви
Што им сећање на богове помрле
У тешком часу оживи.
009_Olshanskiy_Rozdenie_voina
ПОМЕТЊА
А земљом се размилели просјаци боси,
Скитнице, испосници и пророци,
Збуњени дијаци, сеоски пароси,
Који с небом говоре језиком словенским,
Свештеници латинских богомоља
И бискупи тек рукоположени,
Скамењене жене
Од очева своје деце силом раздвојене
Због црквених распри.
Скупљају се, као да из змеље ничу,
Овештали јеретици који у дану
Сто пута помену Перуна и Морану,
Пустињаци измилели из мрачних шпиља.
Појављују се изненада
И они којих давно неста.
Деле се благослови, бацају проклетства,
Звона и клепала бију наизменце.
Радознали и уплашени пољари,
Који знају да свако зло прво њих снађе,
Збијају се око својих пољица,
Уз камене венце.
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s