Лаза Костић – МЕЂУ ЗВЕЗДАМА


laza_kostic3_1.jpg

Иза сна се тешко прену.
Мрак је. Где сам? – ал’ на трему
муклим тутњом одговара
шеталица глухог доба,
навила је кивна злоба,
те се никад не одмара:
Корачање мог стражара.

Ал’ ме љуто боли глава –
после оних светлих снова,
оних дивних витезова,
оних слика, оних слава –
ова јава!

Немојте ме питат’ саде,
да вам причам старе јаде,
старе јаде, нове наде,
што их наша звезда знаде;

Већ пођите до јавора,
побратима оног бора,
што га стужи и сасуши
неисказом вељих мука
Косовкина бела рука,
те је њему рука мала
грдне јаде завештала;

А кад гуслар по њим гуди,
из јавора јаде буди,
из тамнице јади лете
да се браћа јада сете,
да се сете, да их свете!

Ја вам не знам рећи више,
да што књига ова пише,
док не прође ова јава,
што ми сада додијава,
те се мојих снова сетим,
ил’ док опет не полетим.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s