Време кад су виле господариле пространствима


Paja-Jovanovic.-Milos-Marko-and-vila.-1906.jpg

Док су виле одале по свету била су боља времена него сад што су. Беше права благодет и срећа, родна поља и виногради, све напредно и свега доста…
Стари су знали шта виле воле, а шта не могу да подносе, па су им угађали. Знали су да много воле гусле, да милују и усрећују онога ко уме лепо гудити. Кад је настао нови људски нараштај, он је виле све више вређао. Све је више гудио баје и кланарет, пастири су цео дан око вилинска стана несносно пиштали у своје писке. Виле најзад то више нису могле подносити и – одоше за увек. Са њима и срећа народу.

Добро је по онај крај где се виле задржавају, зато што људима помажу и доносе срећу. И данас су гдегод виле по горама и водама, али од како је дошла на свет пушка и друге макине, не излазе ван.

А господариле су пространствима. Морима, језерима, рекама, изворима, шумама, пећинама, планинама, долинама, равницама… Приморкиње, водаркиње, језеркиње, бродарице, нагоркиње, планинкиње, белогрлке, пештеркиње, облакиње. У белим хаљинама или наге, гојне и снажне, дугачких златоруних коса које покривају читаво тело, витка и висока стаса, проводиле су свој чудни живот далеко од људи, на усамљеним местима, у пуној слободи. Мада су се са смртнима сретале и у многе односе ступале, увек су над њима показивале и доказивале своју надмоћ. По добру или по злу. Ко је њима мио и пријатељ био, видео је много добра и среће; виле би га могле оздравити, обогатити, помоћи у кући и пољу, поучити многом послу; удовцу би децу чувале, правом јунаку у борби помагале, заљубљенима кад у помоћ дозивају прискочиле.

Биле су правичне, али и сасвим свирепе. Осетљиве, али и опаке кад их неко случајно или намерно увреди. Неки су људи веровали да су виле по природи рђаве, други да су по природи добре и не желе зла људима. Ипак, сви су знали – могу да опросте и помогну, да запамте и казне. Ко би на њихово коло или вечеру нагазио; усудио се да их у ноге погледа и примети оно што их ружи – коњска копита или козје ноге; осетио како њихове дивне, бујне косе заударају, јер су волеле уљима и другим неким мастима да их мажу, па се још томе зачудио или насмејао; ако би за њима трагао, посматрао их или им се неким чудом успротивио – томе не би било лека.

Плаховите, какве беху, могле су се из чистог мира наљутити, а онда би и поглед био довољан да устреле човека.

Сујетне, какве беху, гледале су, ако би која девојка лепотом одскакала, да је на сваки начин наруже како их не би надмашила.

Завидне, какве беху, кажњавале су оне који би се дрзнули да певају кроз њихове планине и још лепше од њих.
Рађане из росе, на некаквом чудноватом дрвету одгајане, као воћке или цветови, храњене медом, млеком, маслом и младим јагањцима, у сваке је било три срца јуначка. Снажне и јаке, ничега се и никога нису плашиле. Волеле су све што је слободно, разблудно и лепо – лепе људе, лепу децу, игру, весеље, песму. А певале су, кажу који су чули, тако мило и заносно, да срце од милине боли и од тог часа више не можеш слушати људског гласа. Својом песмом могле су потпуно да омају и од човека раде шта хоће. Крај вода, извора, на стаблима, у пећинама, па чак и у облацима беху вилинска саборишта, ту су оне певале и у колу играле до изнемоглости. Вилинско игриште могло се, нарочито на још непокошеној ливади, познати. На њему је трава увек зелена или увек утабана, а у средини место где је стајао гајдаш. Каткад би онога ко случајно набаса на њихово игриште изазивале на плесни двобој – ако би их успео да надигра, покоравале су му се, обећавале и пружале помоћ у свакој срећи и несрећи и почесто се са њим се братимиле.

Ако би вили какву доброту или услугу учинили, одмрсили им косу кад се где заплете или им начинили хлад док спавају, људи и жене заиста би им постали блиски, са њима пријатељевали, братимили се и сестримили.

Више од пријатељства, желеле су и лудовале виле за младим и лепим људима. Толико, да би понекада ухватиле и заробиле младића, па га однеле у шуму или у пећину, живеле и са њим порода имале.

Више од свега волеле су да примаме лепог, невиног и честитог момка, али су такву љубав најбрижљивије криле и строго наређивале својим љубавницима да чине исто. Овакву, слободну љубав цениле су изнад свега, а према браку, који лишава слободе осећале највећу одвратност.

Вила, НимфаВилу је могао човек да ожени само насилно, ако би јој успео, док се купа или којом другом приликом, да украде крила и окриље. Изгубивши тако своју снагу и натприродну силу, она би постајала наизглед обична, као и све друге жене, а муж – њен господар. Наизглед само, јер вила никако обичном женом не може постати. Чим би јој крила и окриље одузели и тако је заробили, постајала би невесела, губила вољу за животом и стално чезнула за слободом. Макар се прилагодила, радила, рађала и силно волела децу своју, годинама и годинама могла је да живи и живела би са једином жељом – да се опет домогне своје моћи и оде за другарицама. Преварила би на који начин мужа да јој врати оно што је одузео, па кад се докопа крила и окриља, ништа је више није спречавало да лети.

Деци својој вила, напустила их или не, оставља од себе у наслеђе. Мушки вилински потомци су највећи међу јунацима, најснажнији међу људима. Женска деца најлепша. Не само своју децу, него кога год би задојила, даровала му је вила надљудску снагу, срећу и радост у свему.

Били су људи са вилама сродници по млеку, побратими, посестриме. Многи је звао мајком и помајком, а она њега сином и посинком, па су једни другима даровали љубав, пријатељство, заштиту и помоћ у свакој невољи.

Тако је било када су жене могле бити вештице и виле, када су умеле и смеле да лете, када су светом ходали јунаци, када се знало да природом не господари човек.

Виле нису вечне, многе песме помињу смрт њихову, али нису зато ишчезле. Уплашиле су се буке, струје, пушака, нових макина. Можда и нових људи. Зато не излазе.

Има и данас шума, планинских пећина, јама, извора, језера, река, мора и облака, али ретко ко виле виђа, а још их ређе тражи. Можда ће се саме појавити. Кад свет опет буде бољи.

Ивана Весић

Извор: Омаја

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s