Вера Розалија: СВЕТЛОСНЕ КАПИ


Резултат слика за виле видарице, слике

Веру, коју ословљавам са Име Моје, познајем, верујем, од Праискона. Но, овоземаљско познанство започе давно, након мог једног великог губитка. Из Нигдине се мени појави Вера, нађох је – случајно, да Мелем душе ми буде.

Вера!!! Лако и једноставно беше први пут када смо се виделе, као и свих осталих сусрета. Разговор је текао, као да се столећима знамо. Собичак и једна жена у њему – жена која топло и меко мирише на помоћ и подршку, жена која има мирис мајке и чврстог тла под ногама, она, која Благости даје огромну моћ.

Заволех Веру. Као сопствену честицу бића, као мајку, као нешто, што је подразумевано, од Искона, као себе и сваку своју ћелијицу, као Једноту – заволех је без промишљања, из срца, истог тренутка када ме је прихватила и загрлила.

И нису ово нека велика, надувана, сјајна и раскошна пријатељства, не – то је тихо, ненаметљиво и невидљиво дружење, дишемо свака у свом ритму, виђамо се ту и тамо, просто нас Невидљиво споји, баш тада када је потребно да се видимо, да разменимо и чујемо једна другој мисли и, опет, да одемо свака својим путем.

Можда то и није пријатељство, већ сродство, не крвно нег’ неко исконо.

О свему што је занима, и што друге занима, Вера зна!!! – зна некако из свести, па још познаје танкоћуте, леконосне биљке и мелеме, зна тајну многих хемијских елемената и шта они тек, у биљкама и људима расцветавају, у чему су податни и шта понаособ може да помогне невољницима. Спознала је Тајну, види Језгро, открила је Мудрост, брижљиво обрађује спознато, чува и вешто га користи за справљање Капи. Приказују се исходи, сведочи се и радујемо се зарад крајњих разрешења.

Светлосне капи, како волимо да их зовемо, јесу, и бивају помоћ сваком ко трага, помажу онима, који су ступили у поље мукотрпног истаживања оздрављења својих ближњих, или свога тела и душе, који су кроз болест стали на пут трагања и самоспознаје, јер док те камичак у ципели не жуља, нећеш ни бити свестан благодати претходног тренутка, оног несвесног али благословеног, док камичка и није било.

Има на стотине сведочења о томе како су Светлосне капи унеле Светлост и Разјашњење у човека, како су донеле Добробит и Здравље. Књигу Сведочења о Верином надахнућу, раду и о изнедреним спасоносним решењима, Небеса већ пишу, а њене пурпурно тиркизне корице, тек ће угледати светлост дана – верујем!!!

Сребрни дан, месечев дан, понедељак, резервисан беше за дружења код Вере. Нисам често одлазила на дружења, али кад год сам отишла, било је то, као да смо се јуче виделе и само наставиле своје разговоре, тражећи ваљане одговоре.

Тог дана сам повела своју другарицу код Вере. Не затражих дозволу да напишем њену причу, па ћу је само назвати Нена.

Нена је била пред операцијом!!! Поверила се.

Предложила сам јој да проба Светлосне капи Верине, операција је свакако заказана, а можда јој и не гине. Веровала сам у чудесну моћ мајушних биљака, у њихове сокове и упирање, да кроз Капи помогну. Можда ће хируршки нож пред Светлосним капима устукнути, можда се болест, која је почела да добија облик и име може повући, можда се немили захват може избећи.

Познати простор, Вера са цигаретом у руци, другачију је и не познајем, цигарета је саставни део ње, она се и не може другачије замислити, насмејана, опуштена, обавезно јој је бар једна нога на столици, подвијена испод себе, друга у папучи, светла лица, очи насмешене, цело Биће одашиље само Љубав, и свак’ мисли, Љубав је Верина само њему намењена – а она облива нас, све у простору и шири се ван простора … колике ли благодати из женског бића.

Све су, скоро, већ биле на окупу, када банусмо.

Ту су, наравно, Зорка – крепка женица, бака и прабака дивном потомству; Марица – другарица – од милоште звана, просветни радник у пензији, која и надаље свим Бићем и Срцем учи и жели да буде подучавана; Војка, моја давнашња другарица, скромна, пробуђена, самосвесна и коректна, раскошног дара и величанствена у стварању и произвођењу дивних бајковитих дела, према којој гајим дубоко поштовање; Јована, витка, прелепа, одсечна, мудра – војник и заштитник правичности …

Ствар је вере, а ствар је и Вериних Светлосних капи, ствар супротстављања  Здравља и болести – па ко победи, Светло ил’ Тама. Безрезервно верујем Светлости, верујем у моћ биљака, верујем Вери када каже: биљкама је кроз свест додато знање Извора, уносе га као Светлост у сваку ћелију, преносе потребна знања и раде по начелу праоснова, значи саопштавају са атомима водоника. И то тачно буде у боцу.

Помало несигурна у исход, јер први пут препоручујем Светлосне капи, улазим са Неном у мени познат пријатан простор – камен несигурности се топи у року од првих пар секунди, видевши како оне ћаскају, расправљају, постављају питања, добијају се и Одговори, разјашњења, узроци, последице … одвија се као на филму, брзо и повезано. Не могу да верујем, како се наочиглед свих, у маху људи препознају.

Нена љубопитљива, спремна и отворена, стреми ка знањима, тајновиту природу и њене законе обожава, поштује је, жели још више да сазна, верује у разрешење сваке загонетке … и благодарна је. Да, благодарна за све и  благодарна свима. Нена, видим, верује, узима потребне и препоручене Светлосне капи.

Следе устаљене обавезе, пролазе дани – Заборав, пролази први, други месец …

Позив од Нене.

Усхићено препричава своју стварност из докторкине ординације: Верка!!! оно се са чудесним Светлосним капима обистинило, на снимку се види умањење, оно се смањило више од упола, рекла сам својој докторки за капи –  погледала ме је чудно, али рекла ми је: добро, наставите ту Вашу терапију – чујем Ненин раздрагани смех – па лекари, знаш и сама, не верују у алтернативну медицину, поготову не у малене биљчице …

Већ видим слику, како сопственом руком показује, врти три дебељушкаста прста, палац, кажипрст и средњи прст, спојена у круг, као када жели да се прекрсти – подижући их до висине очију, гледајући у сопствене прсте и тепа замишљеним, чудесним биљчицама, све говорећи: биљчице, биљчице … малене, моћне, кад бих и ја знала која коју моћ носи!!!

Изнедрено је још једно, од мноштава, сведочење о тихом, невидном раду Светлости, о великој Моћи, које нисмо ни свесни, Моћи које носе биљке, а све зарад помоћи Људима и њима на дар. Чаробнице су оне које су успеле да проникну у Тајну света Биљака, света Животиња и света Минерала.

Дубоко у себи, клањам се овако надареним Женама, јер се понашају према сваком бићу као Мајке. Душе ових Жена су старије, родитељске … да, баш тако родитељске и заштитничке, самилосне и спремне да помогну. Те су жене вишељубне и саосећајне. Нека и ово буде малени драгуљ обележја, великог поштовања и Благодарја свакој која помаже.

И, нека су нам све благословене, дуговечне и здраве.

Сродна слика
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s