Милица Тасић: „АМИН ЈЕ ПОЧЕТАК А НЕ КРАЈ“ – МЕШИ СЕЛИМОВИЋУ



(„Почело је, брате… Долази жуђени час.“)

 [Ти немаш два срца, једно за мржњу, 
друго за љубав. 
Ово што имаш, сад зна само за тугу. 
Молитва твоја и твоја покора,
живот и смрт –
све то припада Богу, створитељу света. 
Али твоја жалост припада само теби!

Дај му снаге, боже, да опрости…]

Златна птицо његова што си срећа
сведок буди
да је „сваки човек увек на губитку“, 
сем ако у њему има љубави!

Чудо једно пише дрхтавом руком,
и све је дошло у питање
У теби магије 
пробудиле зле духове,
ах, Нурудине, 
и дервише,
и Ахмеде!

О, темељ се љуља, темељ се тресе у теби!
А „тишина мекана као памук“,
тиша…
хоће ли и бол твоју
тиша да стиша?

Свет ти постао тајна, 
и ти свету
Бедема вере грудобрани
пробијени стрелом врелом,
у брата груди 
стрелу неправде заболи
да бол осете невини,
а боли,
боли,
брате једини

И не спознајете се
свет и ти,
не разумете се више,
све је тише,
тише…
Хоће ли тишина тиша
освету твоју 
успети да стиша

Зурна свира песму –
„Његови су разлози божји, 
моји људски“!

Пишти зурна
пишти…

Чекам, чекамо, нешто да се деси,
ускоро… 
ал’ свет нам све тешњи,
тешњи

И знамо…
„шкрипи свет“
И осећамо…
бес је бешњи

Пишти зурна,
Мешо!

‘Много је очију’ на једном лицу, 
‘с једним јединим питањем’
Навикавамо тело 
кораке прве да пружа,
учимо чула поново да живе!

Стену сизифовску гураш
брата ради,
и љубави вере,
ал’ љубав ка другом 
у бесној олуји твојој се скрила,
мржња је беснија,
а бог мртав,
бог мртав мртво ћути

Хоће ли данас друкчији мирис 
„плавкаста хартија упити за вјечност“?

Ал’ запамти!
Поносна зиданица твоја 
у вечности 
неће бити од песка!
Неће „једно детињство
тужним очима гледати из мрака“,
пробићемо рупу у облаку времена
да љубимо сунце

Гле, Мешо, кроз рупу, 
Види како
на срећном небу
лете све „златне птице људских снова“
крилима пријатељства,
и љубави према другоме!

Види… пријатеље!
Одасвуд те љубе,
Мили,
Види нас
Из тврђаве љубави,
волимо те!

Најлепше је жеља
Па хајде!
Нека буде 
„мост од паучине, мост од ријечи“
неко извор, а неко ушће,
нека буде!

„Да останемо ово што јесмо. 
Сутра. И увијек. Дјеца. 
Не велики, не одрасли“,
јер –
„Умрле су дјетиње године свијета
[али] треба их некако вратити“!

„Бог љубав јест,
и ко прибива у љубави,
у Богу, прибива,
и Бог у њему.“

Љубав јест,
И ти у љубави,
У Богу,
И Бог у теби,
И у теби целом,
Ми.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s