Поезија, поготову кад је танана и чиста лирика, исцељује и оплемењује душу.

Анропософска духовна медицина је доказала, да веће исцељујеће и оплемењујуће дејство на душу има поезија него музика, иако већина, оних необавештених и непосвећених, има другачије мишљење.

Кроз поезију се, иствовремено, и ствара и чисти судбина од лоших минулих дела.

Поезија је, кажу посвећеници, и храна и лек за душу.

Ко не слуша песника и песму, слушаће олују – давно рече један врли песник.

Песникиња Велика Томић ствара топле, заносне и миле песме на лирским поткама снова и визија.

Кроз песму и песмом, она се обраћа својој души, али и свим душама што сневају, маштају и певају.

Песме су јој, истовремено, и радосне и сетне, и веселе и тужне, као и сам сушти живот.

У песмама Велике Томић, као у поју златогрлих хомољских вила, провејава и одзвања лепота и чаролија скривених светова Природа и Васељене.

Њена песма је заносна, лепршава и чаролијска, флуидна и неухватљива, баш као и сама бит и сушт праисконе а девичански чисте Природе.

(Велика Томић песмом исцељује и окрепљује душу.)