Петар Кочић – Кроз маглу (одломак)
,,Пред мном се, опет, планинском долином, окруженом са свију страна брдима, расула сјеркаста, влажна магла, па се, с ове стране до мене, бјеласа и каткад на површини лагано залелуја. То је она тешка јесенска магла која једног јутра ненадно осване, и коју, истом кад подобро застуди, љути зимски вјетрови у страшном урлику распрште и некуд далеко, далеко пред собом отјерају.
Планински врхунци натмурено вире из магле као снажни, намргођени дивови, покиснули и ражљућени на ледену студен позне јесени. Узвишени, осамљени, ближи облачном небу него они ситни брешчићи што се као из петних жила упињу да их достигну, хладни, тихи и суморни, као да презриво шапћу: „Иако се густи и тешки облаци црне невоље на нама вјечито одмарају, опет смо снажни; наша снажна плећа подносе све. Ми смо моћни, ми смо силни!“ – као да крупно одахну, одбијајући немилостиво од себе залутало, растргано, маглено прамење.
Испод магле чује се звекет гердана, крупна, јасна звона на овновима и воловима, жалобитни звуци чобанских свирала и сјетне, дјевојачке пјесме, пуне слатког страховања, пуне тихе, притајене чежње. Кобна је јесен на прагу, а зима се ледена примиче, па је тешко самотном чељадету зиму презимити, дугу планинску зиму, кад оштра мећава бијесно звижди око смрзнутих јелових брвана малене зградице из које се шири јак мирис сува цвијећа и увелих, миришљавих јабука и крушака; кад чврсте, младе смрчике, засуте бијелим, дебелим ињем, од љуте студени пуцају; кад испод планине гладни и бијесни вуци урличу, па кад се човјеку, од страха и студени, у жилама крв леди а у костима срж смрзава. Тешко је самовати планинском чељадету, тешко, претешко!“
СРБСКИ ЖУРНАЛ 