Песнику за снове као лахор у вечности – Милица Тасић


Тихо умирем

Дозивајући једно име 

Тужно

Криком

Полугласом преосталим

Заборављам на све

На изгубљене тренутке 

Нестајем 

Иза сунца 

Негде

Где се најтише пева

Дуга ме шарени и 

Остављам крила 

И лептиров цвет

Што латице мирно склапа

Смрт очекујем лако

Ни у тузи

Ни у срећи

Полако

Као таласи 

Кад покрију нежно обалу мора 

И ништа прече 

На овом лудом свету

До нас двоје

Није било

Сада

Сам

Мирис песме удишем

Песму једину

Што слушам 

У тихој ноћи

Ваздух понестаје

Одлазим

За вечност снова

Тихо

Као лахор.

 

Не волим овакве објаве, али сада осећам да морам да напишем… Ову песму сам посветила Драгану Симовићу… Никад се нисмо упознали, требало је да се видимо, да му поклоним своју збирку… Човек који ми је написао толико лепих речи… Назвао ме песничком вилом… Прочитао је песму…. Допала му се…

 А сада је читам као опроштај… И плачем. Отишао је, баш као лахор… 12. 12. 2018. А чула сам да ме је много волео…

То лепо биће које воли друго људско биће, а никад га није видело, само га је осетило кроз песме, кроз речи… Нека почива у миру, а ја ћу заувек чувати песму као успомену на овог доброг и великог човека…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s