Последњи поздрав ПЕСНИКУ -Драгану Симовићу – Биљана Диковић
Кад оде Песник и Брат
на белој хартији
последња песма
сама се сузама испише…
Не морам да кажем
да су оне више од речи,
онако разлистане временом
и небеским простором…
Говоре уместо свих оних
неречених и незаписаних
радости које нисмо стигли
да кажемо…
Некако се преплетоше
молитва за покој душе
и тихи грч сазнања
да само теби драге просторе
које си волео,
више неће осетити корак
и драга бића чути звонки смех…
Поклонио си нам ПЕСМЕ
да говоре уместо тебе,
онако с душом искреном,
да слушамо,
читамо,
да се сећамо…
Нека ти је сан миран,
у месту светлом,
у месту цветном
где твоја богата песничка душа
сада станује…
А ја ћу памтити
наше разговоре о свему
суштаственом, битном,
које си завршавао раздрагано:
„Благословена да си,
Бела Србкињо и песничка вило!
– твој вечити Брат Песник вилењак“
Слава Богу, радости моја,
… „И ти драги Брате мој Песниче,
благослов је нама свима са тобом :)“