Кад оде Песник и Брат

на белој хартији

последња песма
сама се сузама испише…

Не морам да кажем
да су оне више од речи,

онако разлистане временом

и небеским простором…
Говоре уместо свих оних
неречених и незаписаних
радости које нисмо стигли
да кажемо…
Некако се преплетоше
молитва за покој душе
и тихи грч сазнања
да само теби драге просторе
које си волео,
више неће осетити корак
и драга бића чути звонки смех…

Поклонио си нам ПЕСМЕ
да говоре уместо тебе,
онако с душом искреном,
да слушамо,
читамо,
да се сећамо…

Нека ти је сан миран,

у месту светлом,

у месту цветном

где твоја богата песничка душа
сада станује…

А ја ћу памтити
наше разговоре о свему
суштаственом, битном,
које си завршавао раздрагано:
„Благословена да си,
Бела Србкињо и песничка вило!
– твој вечити Брат Песник вилењак“
Слава Богу, радости моја,
… „И ти драги Брате мој Песниче,
благослов је нама свима са тобом :)“