Драган Симовић – Рзавска вила
Било је то, гле! у једно зор-летње праскозорје,
кад рудине миришу на мајчину душицу
а букове горе на позни липов цвет;
кад реке бејаху зелене
а небо дубоко, чаробно и плаво,
и кад свет овај биваше
чедан, прозрачан и дивотан.
Седео сам на оштрој стени
високо над слаповима и буковима Рзава,
чекајући да изгреје пурпурно и румено Сунце
понад висова уснулог Клокоча.
У трену када су први румени зраци Сунца
провиривали кроз малинове сенке горских висова,
и када је наступила праискона тишина
што није од овога света,
угледао сам у модро-зеленом рзавском виру,
дубоко пода мном про сеновитог врбака,
прелепу танкоструку и млечнопуту вилу,
златних и сребрних витица
пуштених низа обнажена плећа,
како се извија из воде у прекрасном луку,
и како се на тисуће тиркизно-светлуцавих капљица
распршују око ње,
и како,
попут лептирице или птице у лету,
поново из висина,
стрмоглавце,
зарања у зелено-модар вир
који кључа, ври и пенуша
под златним зрацима
излазећег Сунца.
(Негде на слаповима и вировима Великог Рзава, у модрим буковим горама понад Ариља, а подно Небеске планине, у позно прамалеће, 1997/7506.)