Једно реаговање на “Отишо је у вечну славу Бели Србин и бесмртни песник – Драган Симовић…!”


Владан Пантелић, Драганов најбољи пријатељ, описао ми је Драганове последње дане,

јер често је био с њим тих дана…

Владан Пантелић:

                       Осетио сам да Драган неће изаћи из ове зиме па сам га у последњих 20-ак     дана више пута обилазио. Он је тих дана ходао лагано као и увек, мозак му је био потпуно чист, изражавање прецизно, мудро.

Изненадио ме када је рекао да, мада је било сунчано, не може да оде до насипа на Дунаву, а то је мање од 300 м.  Дана 10- ог децембра био сам код њега, дуго смо причали. Видео сам унутарњим оком да он лагано испарава. Мислио сам да ће ипак издржати до Нове године или мало више. Но, 12- ог, у раним јутарњим сатима, поставио сам на свој фејсбук профил», преко реда, своју песму од 12. 12. 2012. год – „Дванаест, дванаест, дванаест„, и изреку – да човек, као и елементарне честице, има честничку и таласну природу. Таласна природа омогућава човеку разне врсте унутарњих путовања, која нису доступна човеку огрезлом у материјално, „хоризонталном“ човеку.

Дакле, 12-ог ујутру, обузео ме осећај да треба да узлетим негде, а истовремено, преко тог осећаја, видео сам, менталним чулом, да је Драган дошао у моју собу. Није ништа ни телепатски рекао, а ипак, као да ми је потпуним ћутањем улио осећај да ћу ја све разумети, и шта је хтео да каже, и шта треба да радим.Ми смо се, тако ћутке, много пута разумели у потпуности.

Желео сам, нешто ме вукло, да одем одмах до њега – физичког у Крњачу (насеље у Београду), некако сам знао да је то потребно, и важно, и нестрпљиво сам чекао да моји рођаци оду. Онда се телефоном јавила Драганова ћерка Ива. Поруку, да је Драган тог јутра преминуо, примио сам пре него што је проговорила.

Драган је отишао 12-ог 12-ог 2018. године, тачно после шест година од мог првог објављивања песме о дванаестици. Драган је имао знање о мистерији бројева, и написао је једну књигу» на ту тему. Више пута смо причали о томе, а причали смо и о броју 12. То је тема за неко друго време.

Драган је дуго радио те ноћи, уосталом, као и сваке протекле…

Ујутру је његова Анђелка (супруга) устала, ушла у његову собу и искључила електричну пећ. Драгана није будила, јер је његов устаљени обичај био да изјутра мало дуже спава. Касније је поново ушла код њега. Било јој је сумњиво што још спава.

Драган је већ био отишао. Руке и стопала су му биле хладне, тело топло. Уснуо је мирно као праведник и отишао у земљу својих предака. Када сам ја дошао код њих у Крњачу у кући је владао мир.

Нисам плакао. Душа не воли да буде плачом узнемирена. И његови најближи су то изпоштовали.

Много пута сам са Драганом причао о илузији која се зове смрт, а која је, уствари, још једно искуство, прелаз у друге равни. Не сумњам, знам, да је Драганова суштина, душа, тренутно узлетела путем који води у Свети Златни Ириј», где су га са радошћу дочекали великани Рода и многе, многе свете душе, и не сумњам да га је раширених руку дочекао Једини Бог и привио на своје груди.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s