Душица Милосављевић : Руска зима


Сећам се, предео ледан,
под снегом дубоким спавало је село
са мном упоредо корачао предео још један
у бескрају ноћи, све је снежно бело!
.
То предео није, већ је душа жива,
сенка му се помаља по леденој стази
дахом својим греје моје вучје тело
кораке ми прати и на мене пази!
.
Све је снежно бело!
.
Отворише се двери уснулога села
крочих кроз та врата да ме у се приме
степенице тајне где се нисам пела
позваше ме к светлу да склоним се од зиме.
.
Засијала ватра која светлост прави
Високо изнад села, на нереалној Јави
поглед бацих доле, а степеника нема
ходам етром чврсто, плам ме јаче вуче
и опет бели простор испред мене пуче!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s