Војислав Илић: Зимска идила


Зима је покрила снегом долине и поља равна,

И тавне, високе горе. Вихори снежнога праха

По пустом вију се пољу, и цела природа ћути,

И листак последњи вене од зимског студеног даха

.
Весело пуцкара пламен у скромној избици нашој,

И мачак на банку дрема. Кроз таму вечери бледе

Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију,

А око огњишта сниског озебла дечица седе.

.
Деда узео лулу и с пажњом о длан је бије,

Па испод појаса вади листове дувана сува,

И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу,

И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува.

.
По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола,

И гавран над њима гракне. За тим се разговор чује.

То се комшија Панта сигурно из горе враћа,

Па журно испреже стоку и чељад по кући псује.

А деда овако прича: „Одавна, у селу нашем,

Живљаше убога жена са малим јединцем својим.

То беше немирни Павле. Памтим га и сада лепо,

И ако то беше давно, у младим данима мојим.

.
Хиљаду осам сто… (Сад не знам којега лета,

Ал’ Бунопарта је онда на Руса пошао био) —

Зима је велика била. Реке се замрзле рано,

А снег од осам стопа пола је и горе крио.

.
У једно студено јутро, кад мајка не беше дома,

Мали се подиже Павле и оде ван нашег села

И никад не дође више. Људи га тражили ваздан,

А јадна његова мајка плачући живот је клела.

.
Тако је плакала она ваздан и сву ноћ горко,

Вртећи вретено танко. Она је молила Бога,

Да јој бар место каже, на коме оконча Павле,

Те једном да види јоште умрлог јединца свога.

.
Богу се досаде молбе, огрне свој топли ћурак,

И зовне Светога Петра. Петар му истину каже,

Зашто та жена плаче. То буде Господу криво,

Узме палицу, дакле, и пођу, да Павла траже.

.
Нађу га у самом рају… Он се попео лепо

На рајску лиснату воћу, па златне јабуке једе;

А доле, на цветном поду, у белом и чистом руву,

Још многа некаква деца јабуке једу и седе.

.
Међ њима јагањци блеје и звонца сребрна звоне,

И многи лептири лете по рајском мирисном цвећу;

Кроз цветне пољане рајске бисерне протичу реке,

И рајске, шарене тице на мирне обале слећу.

.
А Господ подвикну тада: „О Павле, чапкуне један,

Ко те је довео амо, да рајске јабуке млатиш?

Силази са воћке доле! Обуј се и натраг иди,

Па мајку да слушаш лепо, кад своме дому се вратиш”.

.
Једне вечери, децо, Павле се поврати кући;

Кириџије га нашле, што често пролазе селом:

Полумртав је леж’о на снежном сеоском друму,

Уморан, блед и занет са јако прозеблим телом.

..
Ми смо од њега чули, како је на небу био,

Јер нам је причао увек о рајском животу своме;

Али од тога дана мајку је слушао лепо,

После је, заната ради, у варош отиш’о с њоме”.

.
Штекће лисица гладна и вихор пољаном душе,

А око појата селских са риком облазе вуци;

У селској чађавој крчми свирка се и песма чује,

И једнолико, ситно хоре се њихови звуци —

.
И тону у јасној ноћи… На сниском огњишту старом

Огроман мачак дрема крај огорелог пана,

Кад вихор налети јаче он лено отвори очи,

Па зевне немарно дваред и опет спокојно сања.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s