Драган Максимовић: Живот (2)
“Ђе ми је стари?“ питам је тихо.
Подиже главу, још тише ми рече:
“У село пошо да шибице купи,
Потрошисмо задњу још прошло вече.“
.
Што ти је живот, у себи зборим,
Пошо у село, а шибице има,
Пакетића три сам оставио летос,
Стоје на креденцу, да се нађу њима.
.
Године стигле, заборавило се.
Сви ћемо тако кад старост дође.
Устадох па ватру наложих старој,
Приставих кафу да време прође.
.
Зачу се лавеж Белог и Жуће.
“Неко нам иде,“ мајка се јави.
Кроз прозор видим старога свога,
Како се гега и чеше по глави.
.
Вратима приђе, отвори их широм,
Виђе ме изненађен на кућном прагу,
“Јединцу сине, јеси нам то дошо,
Да посетиш своју чељад стару?“
.
“Дошо сам стари, вратих се дома.
У граду тамо лепог живота нема,
Од сада живећу овде са вама скупа,
Не идем више са овог трема.“
.
Обли га осмех, рашири руке,
Загрли ме чврсто и онда рече:
“Земље имамо, пропасти нећемо.“
Па онда слависмо до касно увече.