“Ђе ми је стари?“ питам је тихо.

Подиже главу, још тише ми рече:

“У село пошо да шибице купи,

Потрошисмо задњу још прошло вече.“

.

Што ти је живот, у себи зборим,

Пошо у село, а шибице има,

Пакетића три сам оставио летос,

Стоје на креденцу,  да се нађу њима.

.

Године стигле, заборавило се.

Сви ћемо тако кад старост дође.

Устадох па ватру наложих старој,

Приставих кафу да време прође.

.

Зачу се лавеж Белог и Жуће.

“Неко нам иде,“ мајка се јави.

Кроз прозор видим старога свога,

Како се гега и чеше по глави.

.

Вратима приђе, отвори их широм,

Виђе ме изненађен на кућном прагу,

“Јединцу сине, јеси нам то дошо,

Да посетиш своју чељад стару?“

.

“Дошо сам стари, вратих се дома.

У граду тамо лепог живота нема,

Од сада живећу овде са вама скупа,

Не идем више са овог трема.“

.

Обли га осмех, рашири руке,

Загрли ме чврсто и онда рече:

“Земље имамо, пропасти нећемо.“

Па онда слависмо до касно увече.