Словенка Марић:ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ


У почетку беше сребро.

Сребро са патином боје густе магле,зеленкасто-црним пегама скраме.

Сачувана амајлија. Нада да је унутра преживела светла белина, сјај.

Побожно скидам скраму, откључавам светлост. Сребро.

Догађају ми се све сличности са њим: месечина, бели лабуд,

бело лице,бисер, светао глас,бели анђео, светла реч, вода, дрво, бол.

Светло на тамној позадини. Бол слепих. Слепило за боје..

Сећање их је знало, речи су их памтиле, али је без боје остало биље,

небо, вода и камен. Без боје, са мном све је бивало сродно, блиско:

чежња, тамна позадина живог сребра.

Потом се истопи метал беле месечине, светлог анђеоског

бола, и преобразише се и светлост и тама у којој се заче.

Тама задоби моћ. Свепросторна и дубока згусну се се у ткиво

црног монолита, језгро исијавајућег црнила, магијске светлости.

Кажем магијске, јер рашчини моћ сребра и белих сновиђења лепоте,

и јављаше се изнутра, са дна најглувљих дубина, из невидела времена.

Из неког кључног средишта исијаваше знацима, слутњом

Божјег семенас, златног зрна из кога је рођена ватра,

свелепота светлости, очни вид, љубав, тајна смрти, Млечна стаза.

Некад то беше распрскавајуће блистање, јавка, зов из срца

црног монолита који је у мени, у космосу, на дну црне воде.

Некад магија светлости у крви за којом срљам кроз црну твар,

црн крвоток, живе ране, самоћу, узалудност. Рашчињавам се

понекад сновиђењем сребрног праха, белих птица, нежности,

милости руку, бисерних речи. Понекад свеколиком немоћи,

горком водом и катраном.

.

Напослетку исија, згоре црно језгро. Растави се простор, крв

и ватра, расу се, још једном преобрази светлост.

Би од ње некад туга светлости, сећање белине, некад лед, кристали,

залеђено зрно под доњим сводом. Некад илузија горуће звезде

изгубљене у другом времену. Беше то последња игра кључне светлости,

погибељ у сновима поданика.

Рашчини ме дан земљом и пепелом, мирисом горких трава,

препознатих предела. Из злослута предсказаног, из окриља велике сенке,

узе ме за руку, прими ме моја блага, добра светлост.

Она која зна, скривена ходи и чека да је познам

макар на развођима, расколима и пустолинама. Макар на простору између

залуђености и залудности.

Или на свршетку.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s