Милош Црњански: Стражилово (5)


А место свог живота, давно живим,

буре и сенке грозних винограда.

Настављам судбу, већ и код нас прошлу,

болесну неку младост, без престанка;

тек рођењем дошлу,

са расутим лишћем, што, са гробом Бранка,

на мој живот пада.

 .

И, тако, без гроба,

веселост је нека, у мени, ругоба.

И, тако без тела,

душа ми је невидљива, и невесела.

 .

Једног пролећа, и ја сам горко знао

да, кроз свирале девојачког ребра, здравље

дајем.

И груди своје, у грожђу, криком, раскидао,

наг, на дну неба, опивши се завичајем.

 .

И, тако, без лица,

на лику ми је сенка јарца, трешње, тица.

И, тако без станка,

тетурам се видиком, без престанка.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s