Милорад Максимовић: На обали великог Антлања


На обали великог Антлања

на песку од злата-камена,

певају беле птице…

Сањају живо – белине и плаветно небо.

Некад у подне једногa доба

ходале су стопе белих дјева

и играле се косе русе

са скривеним ветра прстима…

.
Вајтмани су донели жар доба.

Јер у срцима живих мудраца

сијаше тада светло живота.

Не беше корење пустила злоба.

.
Векови као валови времена прођоше.

Заборава вео и сете донеше…

а Антлањ неста стари…оде у слави…

што пре пада још у њем’ беше.

.
Снови су деце светла свети.

Они за време не хају…

Без-смртно сјајни, дивотно лепи,

к’о дрво живота у Божјем гају.

.
И однели они кроз времена капије,

свеже убране светлосне снопове,

са живот-гроздова Вилинских лоза

и душо-будне свете плодове…

.
И такли су сваку искру у Етру…

донели топлу ватру свету,

и Вишњу и Грозд од дивот-дрвета

саткану мило од живога светла.

.
И тако се зби!

Да у трену ван времена

оживе сва срца Богова,

да оде и арије звоне!

.
Да најбоље прође кроз окно лепота,

и временску капију све,

да свуда се излије свети дах живота

јер поново Љубав сједињује.

.
На Антлању…

Светлом од чистог Етра

сјакти кроз вечност

печат Творца.

.
Разјасница Песника Вилењака, Драгана Симовића, коју је написао уз песму Милорада Максимовића, 23. августа, 2016.говине

Читам песму, а као да гледам живе слике које се нижу једна за другом из Златног доба Лемурије, давно миулог

доба Пра-Исконије, када Земља бејаше Плава Звезда и када су се на Земљи, истовремено, могла видети Два Сунца:

Бело Сунце, обдан, и Плаво Сунце, обноћ.

То бејаше доба пре појаве људи у овоме личју и обличју, доба када су на Земљи обитавали

Плави Богови са Плавога Сунца, у заједници са етарским и светлосним бићима – што исијаваху из себе беле

и плаве зраке Првобитне Светлости – божанским бићима која ћемо, зарад бољег и јаснијег разумевања,

назвати белим и плавим вилењацима.

У Златно доба Пра-Исконије (Лемурије) Звезду Земљу обгрљаваше, опасаваше, обујимаше огроман

и чудесан, дивотан и несагледан Водеан-Етар, Вода-Етар.

У средини огромног Водеана-Етра плуташе дивовско Острво-Копно, несагледно Острво-Копно

што бејаше растресито и флуидно, прозрачно и живуће, док на самом Пупку Острва-Копна узрасташе

Исполинско Дрво, Дрво Живота, које на све стране исијаваше белу, плаву и љубичасту светлост исцељујућег

и васкрсавајућег божанског дејства.

Ово су моја вилењачка јасновиђења произишла из скривеног унутарњег бића

и суштаства ове дивот-песме Милорада Максимовића.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s