Анђелко Заблаћански:Писање


Седим над празним листом папира
И зарањам у мисли сопствене
А душу кријем иза немира
Док стихови ћуте у дну мене.
.
Како песму без речи да срочим
Док тишина ми утробу кида
И како из себе да искочим
А оставим осећање стида?
.
Како да будем песник и човек
И који од њих двојице по души
Прекопава – у стиху тражи лек
А оног другог у себи гуши?
.
И по сву ноћ седимо ја и он
И ћутањем се свађамо гласно
Чије речи тишини дају тон
Ко сам ја а ко он – није ми јасно.

.

-Извор. Поезија суштине-

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s