Светлана Цеца Рајковић: Богиша


И чујем често нежан глас како ме дозива

у мојим сновима, у мојим визијама…

Осврнем се да видим које малено биће жели зборити са мном,

али никог не видим.

Ноћас, док сам у сну седела на мом малом пропланку

окружена храстовом шумом

и док сам слушала дивне приче мојих звездица,

зачух опет онај диван гласић.

Звездице се ућуташе,

као да се поклонише,

као да препознаше,

а и јесу препознале

тај диван глас.

Све је утихнуло…

Космос је постао тих,

тај глас и Божанска бића воле,

воле да слушају…

И осетим да је ту,

ту одмах поред мене.

И опет га погледом потражих..

И гле!

Изненадих се, тргох се, ту је,

ту је поред мене.

Гледам га, Боже, и не видех до тада ништа лепше, милије, сјајније…

Опчињена његовом лепотом, светошћу што му звездице дадоше, гледала сам га нема.

И јасно ми је зашто сви ћуте,

зашто све утихне када се он појави,

зашто Богови занеме.

Тај прекрасни цвет стајао је на пропланку

и исијавао најдивнијом плавичастом бојом,

бојом Космоса.

Цео Космос је тај цвет!

Плавичаста боја се ширила

и носила је као ветар глас тог дивног цвета.

Певао је цветић малени,

певао је Космос цео.

Слушала сам песму дивну,

враћала ме кући мојој…

Немо сам стајала и гледала дом свој.

Цветић ми је песмом слике доносио…

И видела сам да је мој дом, дом и тог најдивнијег цвета!

И као да сам спознала мој мили цвет,

срце се имена његовог сетило.

“ Богиша!“,  узвикну срце у мени

и пробуди ме јак бол….

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s