Наташа Ђуровић: Фигура са повезом преко очију


Јутарње сунце се пробијало кроз крошњу дрвећа које је правило хлад на порозору суднице, наговештавајући леп дан.
Вера је волела да пусти да јој поглед одлута заједно са мислима, гледајући годинама то дрвеће како расте, листа, цвета и опстаје упркос зими и мразевима. Чак је и у леденицама које га окују налазила неку лепоту. Као да су гране представљале невидљиву границу између небеске чистоте и земље која трпи гажење људских ногу на којима се скупља сва прљавштина овог света.
– Још један развод, Анита – рекла је својој записничарки.
– Да – одговорила је Анита суво, тек да нешто каже. Знала је да Вера уме да буде груба и набусита после неких суђења, али никад није знала зашто. А није је ни занимало. Живела је за крај радног времена и дане кад се нема посла.
Испијајући кафу гледала је металну фигуру жене која је представљала правду. Слепу, дугу али достижну. Исту ону коју је гледала на очевом столу.
-Вера, реци мами да ти очисти главу од вашака, тако се не долази у школу, знаш… Није лепо! – чула је у глави глас учитељице – јасан, стог, који не трпи било какав изговор. Као да се јуче десило: сви су се окренули ка њој и гледали је сажаљиво.
Дошла је кући, али мајка није била ту, као и много пута кад јој је била потребна. Отац је седео за радним столом. Скрушен, увучених рамена и припит. Испред њега је била гомила папира у коју је безизражајно гледао, правећи се да ради нешто.
– Тата… Где је мама?
– Не знам Вера… Не знам… – одговорио је отац, борећи се против  суза које су навирале, трудећи се да ниједна не потекне, баш као што је и она данас урадила пред разредом. Пришла је оцу, загрлила га, а фигура боје злата је била једино што сија у мраку који се надвио над њима.
Ноћ је провела склупчана у кревету, плашећи се сваког шума и надајући се истовремено да би то могли бити кораци оне која је долазила кад су се најмање надали. После њих би уследила свађа, али ујутру би све, наизглед, било добро. Мајчино присуство давало јој је сигурност, привид да се она не разликује од друге деце.
Наредног јутра није отишла у школу. Узела је маказе и ошишала косу. Док су смеђи увојци падали на под, у огледалу се појављивао ново лице за које је веровала да ће јој донети растерећење и да ће се мајка, ако се нешто промени, ипак вратити. Да, чула је кад је говорила да јој треба промена. Сваки одсечен прамен водио је дечју душу за корак ближе свету одраслих.
Последњу наду, која је прерастала у страх, полагала је у моћ фигуре која је, како је отац говорио, била изнад свих. Узела ју је у руке, иако је знала да не би смела. Пожелела је да јој види очи.
        – Можда су као мамине – помислила је и почела да јој скида повез, гребајући га маказама.
Огулила је боју, остатак гипса, али на њено разочарање, испод повеза није било ничега сем беле масе која се под оштрицом претварала у прашину.
– Вера?!
 Уплакана, тргла се на очев глас, бојећи се да би је могао казнити. Уместо тога, пришао јој је, узео у наручје и рекао:
– Не плачи, мила моја. Купићемо другу. Сјајнију, лепшу. Коса ће да порасте. И она ће бити лепша него што је била – говорио је као у бунилу.
– Анита, да ли су странке стигле? Прозовите их, молим Вас.
Суђење је трајало кратко. Договорили су се, тако је писало. Сад већ  бивши супружници, исти они који су се пре неколико година уз осмех заклели једно другом на верност, речима су потврдили да желе да свако настави својим путем. Погледи и покрети су говорили да се плаше, али фигура са повезом преко очију је опомињала Веру да суди према ономе што чује.
        – Анита, слободни сте. Изађите ако желите.
Гледала је кроз прозор и видела двоје људи како тешким корацима одлазе у истом правцу, идући различитим странама улице. Знала је да ће се то десити, али је морла да стави повез на своје очи, да би испоштовала слово на папиру.
         – Постојиш ли ти, уопште, и данас се питам? – обратила се фигури обавијеној зрацима који су се преламали кроз стакло, пробијајући се кроз крошње дрвећа.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s