Верица Стојиљковић: Племе


Пођи са мном – рече Бели вук!
Оклевах!
Нећеш? А снагу сам ти дао? – он изрече!
Ни трена део прошао није,
Кад осетих у трку поред њега, себе!
Све поче да бива, како давно бивало је!
.
И пролазисмо поред дрвећа столетног,
И траве високе а меке!
Ни траг нам на путу остао није,
Од силине којом додириван је!
.
И чопор мој, видех како чека,
Ту, уз саму обалу, од сна реке!
Један до другог, све мили моји,
Радоснице у оку!
.
Не заборављај нас душо! – чујем ехо!
Стид ме пресече – прекорех себе!
У тој ноћи, сјајној од пламтећих душа
Загрлих срцем чврсто, моје Племе!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s