Хелена Шантић Исаков: Медиј
Нема звукова у венама
али поруке долазе једна за другом
и пале светло у лобањи
гасе га у петама.
Зовеш ме ти из давнина
руком мојом оловку узимаш
и кад је надахнуће ту
трн и стакло ми забадаш
у мождану кору.
Не знам ко си и шта хоћеш
само следим упутства до бола
а кад се утишају гласови
бацам задату ми оловку
оштрим чекић и њиме пишем.
И видим звезде силазе
за три прста ниже
мој отац из праха устаје у кожу
а кости одбацује
да се не оклизне.
Змај из прикрајка исмева крај века
а почетак приче показује ми
на искеженим зубима као на длану
и мени једино преостаје
да све то уредно препишем.