Иван Лапчевић: Спортиста и ратник Светлости


Сви смо ми спортисти. Сви ми играмо свакодневне утакмице на терену званом живот. Спортска утакмица је само приказ у малом, на ограниченом терену, животне утакмице коју играмо на неограниченом терену. Сви смо спортисти и сви то врло добро осећамо на својој кожи. Да ли смо сви Ратници, Ратници Светлости? Нисмо, иако тај пупољак носимо унутар себе. Како спортиста постаје Ратник Светлости и зашто је то важно ?

Спортиста пита: – Ко је следећи?  Кога сад треба да победим?

Ратник унутар њега му шапуће: – Ти сам си и бивши и садашњи и следећи.

– Како мислиш.. ја? – зачуђен је спортиста.

– Кад дође време разумећеш и то. Рано је.

Спортиста изговара: – Како ћу сад? Јаки су ови.

Ратник, храбро: – То је само твој утисак.

Спортиста се жали: – Никад мира, стално неке обавезе, утакмице, проблеми, стрес.

Ратник весело: – Добро је док је тако, то је сигуран знак да си још увек у игри.

Спортиста кука: – Поломише ме. Све ме боли.

Ратник: – Добро је, одлично, настави даље.

Спортиста кличе: – Победа. Како сам их одрао данас. Ја сам заиста посебан, другачији, бољи.

Ратник: – Исти си к’о и сви остали.

Спортиста љутито: – Како сам исти кад их дерем већ месецима, годинама, деценијама? Најбољи сам ?

Ратник: – Не верујем ти.

-Како сад то … са неверицом спортиста. – А моје дипломе, медаље, банковни рачуни?

Ратник, кратко: – Материја, ограничена и пролазна.

Спортиста, провокативно: – Ти појма немаш. Ти ни не знаш ко сам ја.

Ратник, самоуверено: – Познајем те боље, него ти себе самог.

Спортиста, огорчено: – Хоћеш да кажеш да све моје медаље не вреде ништа?

Ратник, са сигурносћу: – Њихова вредност зависи искључиво од тебе.

Спортиста, иронично: – Објасни, мајке ти да и ја научим нешто паметно.

Ратник, са осмехом: – Вредеће тек кад их понудиш колективу. Не вреде све док их присвајаш за себе.

–          Опа, пази кеве ти, ти си неки паметњаковић! А моја породица, златна, успешна деца, моји родитељи, моји унуци, моји пријатељи, моја прелепа жена, моја огромна животна искуства, шта је са њима, зар то нису моји непролазни успеси?

Ратник, мирно: – Ништа није твоје.

Спортиста, изнервирано: – По теби, шта ја треба да радим ако нису важне ни медаље, ни дипломе, ни људи, ни породица, ни деца?

Ратник, опуштено: – Све је важно.

Спортиста, ван контроле: – Ти мене зајебаваш. Нађи неког другог, молим те.

Ратник: – Озбиљам сам, иако, можда, изгледа друкчије.

– По теби, шта један спортиста треба да ради и како да се понаша? – уморно ће спортиста.

Ратник одмахује главом.

– Шта је, не знаш, а правио си се да све знаш?  И ти се правиш неки ратник, млакоња. Ти си нико и ништа – спортиста ће нападачки.

Ратник седи мирно.

Спортиста гледа поносно док размишља: – Још једна рецка. Још једна злата вредна победа против овог уображеног и пргавог противника.

Ратник му чита мисли и изговара нежно: – Спортиста се бори ПРОТИВ, а Ратник се бори ЗА.

– За ста? – победнички ће спортиста, остајући у својој емоцији.

Ратник: – За СВЕ.

Спортиста, са конкретним аргументима: – И за своје противнике, конкуренцију, непријатеље?

Ратник: – Нарочито њих.

Спортиста, одлазећи: – Ти си нашао мене да зај.баваш! Нађи неког другог. Одох ја.

Ратник: – Напротив, дајем ти шансу.

– Какву шансу? – радознало се враћа спортиста, очекујући неку личну корист.

– Шансу да сви твоји успеси добију ВЕЧНУ вредност.

– Конкретно молим, апстрактне ствари и приче ме не интересују. Конкретно, Шта ћу ја имати од тога?

– Ништа.

– Шта ја уопште и радим овде? Време је да идем, – рече спортиста разочарано и одлучно. Видимо се, поздрав!

– Ја сам ту, ако се једног дана предомислиш. Седим у теби као пупољак и чекам да постанем расцетали цвет. Чекам да спортиста постане ратник, и да се бори за праве вредности.

– Зашто је то важно? – спортиста спуста гард.

– За то што спортиста узвикује поносно, виче гласно, дере се да га сви чују.

– Шта узвикује поносно, да га сви чују?

– ЉУДИ, КОЛИКО ЈЕ ДУБОК ОНАЈ БУНАР?

– А шта ради ратник?

– Пита скромно пролазећег пастира.

– Шта пита пастира који пролази?

– ИЗВИНИТЕ, КОЛИКО ЈЕ ВИСОК ВРХ ОНЕ ПЛАНИНЕ…

.

.

Владан Пантелић: Иван Лапчевић

.

Гледао сам у Нишу меч између рукометних репрезентација Србије и Француске. Док је у нашој одбрани играо, два метра високи, Лапчевић, са распоном руку као кондорова крила, Французи нису могли лако да пуцају на наш гол. Онда је, због повреде, морао да изађе са терена. Мислим да му је то била последња утакмица у репрезентативном дресу.

Иван Лапчевић, Иван Легенда, је бивши репрензетативац у рукомету, освајач Олимпијске медаље и освајач многих медаља на светским првенствима за нашу државу. Освајач је и низа одличја са многим клубовима у којима је играо – србским, немачким, шпанским, мађарским. У Шпанији је играо за најбољи клуб на свету – Барцелону, а у Мађарској за Виспрем – шест пута првак државе и првак Европског Купа. Добитник је и бројних индивидуалних награда и признања током 25 година дуге спортске каријере.

Иван је сада спортски менаџер, и оснивач и директор агенције за помоћ спортистима, да савладају све врсте проблема који постоје у свим етапама њихове каријере. Знајући Ивана и знајући његове способности за рад са младим талентима-рукометашима, као и његову оспособљеност да у људима види и друге димензије њиховог бића, зажелео сам да он буде савезни тренер. Такође сам зажелео и да отвори сопствену школу за младе талентоване спортисте. У духу исписао сам – на улазним вратима његовог терена: ИВАН ЛАПЧЕВИЋ, Школа за вишедимензионе спортисте-рукометаше новог доба и будуће освајаче Олимпијских медаља.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s