Вукица Морача: Сорабија


Била једном једна предивна земља. Биљке су ту уживале и било их више него у целом осталом свету. Животиње су биле радосне, било је довољно хране и склоништа. Човеци и човечице су овде били високи, витки, плавокоси и плавооки, поносни и стасити. Пошто су стварали само лепе и угодне мисли и цео свет око њих је био прелеп, складан, миран и плодан. Лепота се овде умножавала, а срећа се подразумевала.

Елем, њихови суседи, а било их је доста, су то љубоморно гледали. Они су генерисали само мрачне, подле и пакосне мисли, па је њихов свет тако и изгледао. И онда се једног дана досете, удруже и реше да освоје Сорабију.

Припремали су војску, правили планове, све пакости умножавали, а љубомору свакодневно заливали. И тако се окупе и крену у напад са свих страна.

Сорабијанци, научени на склад и мир, на лепоту и развој, на стварање и поштовање свега, на безграничну и несебичну љубав, нису били припремљени. Они су мислили да су и други народи као они, окренути природи и креацији. И наравно дивље хорде љубоморних ратника, осветољубивих и покварених, су лако освајали ове Сорабијске земље. Онда се састане Савет мудраца Сорабије и одлуче да спасу оно што се може и уздигну у Нав остатак становништва, преместе их у Рај и пусте да и даље стварају и усавршавају. На земљи осташе прелепе грађевине, дивни вртови, природа нетакнута а складна, сталнорађајућа поља и воћке… Ма лепота и милина.

Злоратници на крају закључише да нема више људи, да су све побили које су нашли и да треба да се башкаре у овој предивној земљи. Али, авај, природа сада окупирана злим мислима узвратила је ударац. Ништа више није рађало, животиње су постале опаке и опасне и стално су их вребале из шипражја и мрака. Сад су они постали плен , а не освајачи. Дошљаци су приметили да и воћке слабо рађају, да су безукусне, да је вода све загађенија, а не бистра и прозрачна. И полако су почели да се враћају у своје крајеве. Али, авај, и тамо их је сачекала пустош. Није било довољно људи да обрађују земљу, па није било ни хране. Животиње су постајале све свирепије и бориле се са људима, или боље речено нељудима, око оно мало рода. Све је почело да пропада, да се распада, а црнило је испунило не само душе освајача већ и њихових потомака. Изумирање свега је постала свакодневница, и људи и животиње су постајали све крволочнији и још више зли, све је почело да се распада и урушава. Убрзо је све и пропало.

А наши дивни људи су у Наву створили још лепше вртове и свакакве биљке, јер тамо мисли одмах стварају. Лепота је била већа, па су анђели све чешће свраћали да се напоје тим дивним и лековитим енергијама и светлошћу. Остала бића из Нава су се придружила у стварању па и сам Бог је често долазио да види својих руку дело. Уосталом његова душа прожима све.

Шта рећи на крају. Кад злоба и пакост завладају неким светом он се неминовно урушава, све брже и брже. Да је било више светлости и љубави, могла је цела планете да буде срећна, весела и светла.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s