Вукица Морача: Дрво Живота


У давна, прадавна времена наши далеки преци су засадили дрво живота у најлепшој земљи на свету. Зелене горе и брда, храстове и букове шуме, плодоносна поља, водославне реке и скривене, чаробне пећине. Сви друиди и свештеници и ведуни су опојали дрво храста, Горослава, и прорекли му: „Нека ти се жиле множе и корен ојача, а кад стигне до утробе земље ту учврсти, да те никаква сила, ни земаљска, ни неземаљска, не може ишчупати. Нека ти стабло буде широко, тврдо и мирисно, јер ћеш људима дуго служити као црква и олтар, ту ће се молити, своје сахрањивати, радовати и веселити. Нека ти крошња буде велелепна, богата и родна, јер ћеш тако штитити прва села и насеља, жировима хранити народ и животиње. Нека ти гране буду свака за по један народ на земљи и ако су листови зелени, значи да се лепо развија, а ако ли жуте да иду тамна времена. Нека тако буде.“ Још једном се сви помолише, свако својим Боговима, али на истом језику, јер су сви тада говорили србски.

И тако, векови и миленијуми пролазе, дрво јача и расте. Неке гране баш штрче, а неке се осушиле и одломиле. Перунови громови га никад нису погодили, а росне кише су ту најјаче падале, јер му је и требало највише небеске воде. Село више није било ту, одавно, али су људи редовно долазили да се помоле, одморе, напоје енергијом. Мало је времена био сам.

Једног дана дође њих двадесетак. Донесоше дарове, отворише неку староставну књигу и почеше да се моле. Онда главни међу њима, ведун, се обрати храсту: „Велелепни и горди храсту, наш далеки претче, кажи нам зашто ти се главни корен суши и она највиша грана. То је мој народ, најстарији и први, сада малобројан, али још увек жив. Да ли нам предсказујеш лоша времена, нападе непријатеља и злотвора? Да ли су се силе мрака опет пробудиле жељне освајања наше лепе земље? Да ли смо ми извршили Божији задатак и више нисмо потребни? Казуј старино.“ Наступи мртва тишина, ни дашка ветра, ни шума лишћа, ни зуја инсеката. Тихо се распе, као магла, ниоткуда, груб глас: „Срби су ме засадили,  лепим мислима појили, земља ме је отхранила, а небо заливало. Заборављен сам одавно, а народ се прозлио, пропакостио, не зна за срам и стид. Гледам га, записујем, али сам несрећан. Главни корен зато трули, а ови бочни јачају. Више нисам стабилан као некада, јер ми главни и најдубљи корен даје снагу и са земљом разговара, А главна грана штрчи у небо и са Боговима  другује. Видите да ми је и лишће највеће на небодерној грани, јер су Срби имали највећу душу. На осталим је ситније, а негде и увијено, кржљаво. Такве су им  и душе. Видим да Срби све више секу древна дрвета, али се  не захвале, нити се помоле за спас своје душе. Ускоро ће доћи и по мене, јер ја на овој дивној, древној планини сам сам. Шуме су одавно искрчили, оголели стење. Зато сам тужан и несрећан, јер ако паднем и народ који ме је посадио ће отићи у неповрат.“

Ведун клече, а онда и остали свештеници: „Молимо те вечни храсту, да опростиш нашим прецима који су били небрижни. Тешка су била времена, а они нејаки. Како можемо да ти помогнемо да ојачаш главну жилу и да ту грану, посуту жутим лишћем, опоравиш?“

Опет  проструја ниоткуда тихи глас: „Морате народ просветлити, вратити врлинама, правим вредностима. Не мрзите своје непријатеље јер се они мржњом и хране, а кад тога нестане, нестају и они. Ширите љубав и доброту,  увек. Будите достојни улоге чувара планете,“

Сви су занемели. Још су клечали и сад се молили за спас свог народа. Молитва је била веома дуга. И ноћно небо се осуло злаћаним звездама, и сребрни месец се кочоперио, а они су још клечали у дубокој тишини и миру. Тек кад је румена зора зарудила и небо још пурпурно обасјано од несташног сунца, устадоше сви у тишини и кренуше низ планину.

Ето и данас се питамо како стоји древни, први храст? Ако погледамо данас људе, видећемо да се много тога и није променило. Можда је планета заслужила неке боље, срчаније и мудрије чуваре, а можда се баш такви сада рађају у нашем роду.

 

One comment

  1. Иван ХРАСТ

    Додирну ме прича, као већ виђено.

    Наступа Време Светости, да све одише лепотом, смислом, и свесним делом обоженога човека.
    Оно што значи и име нашег народа СРБ, Словим кРетањем Божијим.

    Посећујем храстове Записе.
    Уредим простор, обавим обред Љубави.
    И Древни су ту.
    Посебан осећај свега у једном месту, у живом храму, сви један свети род.

    За мене је Храстопоштовање дело истинске духовне зрелости.
    Намера ми је да негујем саднице храста за обнову уништених Записа.
    И да сви заједно обновимо наш свет, и ојачамо наш корен у Дрвету Живота.

    Живела СРБ И ЈА
    Иван ХРАСТ

Оставите одговор на Иван ХРАСТ Одустани од одговора

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s