Драган Симовић: Хаику варијације


I

Праштање је израз надмоћи, чешће духовне и интелектуалне но физичке, мада се и ова потоња подразумева. Онај који прашта стоји над чином праштања али истовремено он стоји и над онима којима треба опростити, као и над самим собом, над властитом таштином и личним слабостима. Речју, прашталац (онај који прашта) је потпуни господар (изнутра) над бићима, стварима и догађајима у тренутку праштања. Што је већи опроштај у питању већа је и надмоћ праштаоца, а већи дух праштаоца има и веће могућности (простора) господарења.

Хаику је између осталог и вид праштања, праштања свега свему. Ко није пре чина стварања опростио свима, за све, никада неће моћи да оствари успешан хаику-доживљај-песму. Далеко од сваке мистике, ми ово можемо веома просто разјаснити.. Онај који није склон праштању, исувише је оптерећен оним што носи у себи (мржњом макар и притајеном, потиснутом). Стога је праштање на известан (самосвојан) начин растерећење,  ослобођење од непотребног, сувишног, у себи.

Прочишћење, катарзиз…

Све су религије засноване на духовном очишћењу кроз праштање, као и уметност, чином стварања. (Катарзис садрже сви облици духовног стварања.) Ако је уметност, васколика, вид очишћења кроз праштање, онда је хаику највиши облик (ступањ) праштања који уметност садржи и, испољава.

II

Хаику подразумева посвећеност, у смислу предзнања, искуства. Да би се исправно схватио хаику (на пример песма) потребно је да онај који га чита доведе себе у истоветно стање – доживљај, у којему је био творац хаикуа у тренутку стварања. Стога би језику хаикуа, када је о песништву реч, требало прилазити као мета-језику, као језику заумља, језику над-искуственог.

Хаику није у језику, ни над језиком већ потпомогнут, омогућен језиком. Дакле: хаику је омогућен језиком, у смислу њиме и кроз њега. Језик хаикуа подразумева језик као себе или собом (хаику надраста, надилази језик којим је омогућен.

Посвећеност је у смислу искуственог сагледавања над-искуственог језиком хаикуа, језиком који се у тренутку остварења сам по себи подређује остварењу – уобличеном хаику доживљају. А приори језик је примаран, у првом плану, а постериори језик је секундаран, у другом плану. (Не-уобличен доживљај подређен је језику, уобличен доживљај надређен је језику. Језик и доживљај прожимају се узајамно, творећи јединствен живи организам хаикуа.)

III

Питање времена у хаикуу управо је оно што овај начин доживљавања и поимања света (света као свеукупности и свеобухватности) чини оним што јесте, исказано у песничкој хаику форми. Не смемо превидети слојевитост, вишедимензионалност времена, које се, апстраховано, своди на беслојну раван – подлогу, на једнодимензионално простирање до измицања подређивању – ограничењима условљено нашом свешћу.

Време у хаикуу неје апстракција временског, већ његова све-времена нужност, прожета јединством доживљавања и поимања у времену. Лишено “субјективног“ и “објективног“ одређивања, време хаикуа јавља се као космичка све-простирућа компонента, у којој се збирају, у тренутку ухваћена, сва-могућа-збивања у – и – изван наше свести (у значењу: свести – творца – хаикуа).

*

Владан Пантелић:  Димензије човека додирују Безкрај

Приређујући овај текст Песника Драгана Симовића за Журнал, који ће ићи у два наставка, текст који је објављен у часопису ХАИКУ – Вараждин, присетио сам се у трену многих разговора које смо нас двојица водили у Тијању, Ариљу, или шетајући насипом на левој обали Дунава, седећи испод једне огромне врбе, храста, или седећи у његовој радној соби. Наши  разговори нису били временски дуги, али су били веома густи и садржајни. Причали смо о разним стварима из свих области живота. Тешко би било све то препричати. Човека упознајемо кроз његова дела, његове речи и његов свакодневни живот. Овај текст који је Песник написао давне 1979. године на тему хаику поезије, ако се пажљиво чита и созерцава, показује колико је дубоко ишао и колико је добро познавао ову тему. Он је тако прилазио свакој теми из свих области живота. Био је јасновид и вишедимензионалан и јако добро је познавао источну и западну философију, као и психологију, књижевност, уметност, и пратио је научна открића из физике и других области науке. Укратко – био је повезан са Извором, а димензије повезаног човека немају границе.

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s