Драган Симовић: Хаику варијације (2)


IV

Онима који а приори оспоравају наш хаику, налазећи које-какве разлоге да нас “уразуме“ како нхаику није наша форма, како, тобож, то није израз нашег духа, нашег размишљања и поимања света, могли бисмо рећи да они таквим својим схватањем негирају и властито мишљење и властито стваралаштво. То су, пре свега, неуротични локалисти, заговорници нове (ововремене) инквизиције, који се намерно оглушују о туђа искуства и и о туђе исконско право да мисле друкчије. По њима, ми би требало да мислимо и деламо у већ освојеним и провереним оквирима и просторима интелекта, свести и духа. О јада, о ништавила! Ми космополитски орејентисани ствараоци, свесни смо онога чега они никада неће бити: да је искуство свих уметника пре нас, ма где и, у каквим год условима живели, као и искуство савременика (па и оних који ће доћи), на известан начин и наше, лично искуство. Локалисти од свог носа, не могу видети свет. Али, зло није у томе што они не знају, већ у томе што такви то своје незнање издају и “продају“ као знање.

Ја могу бити аутентичан и самосвојан песник исто толико у хаику форми колико и у форми сонета, као што други (можда!) неће бити аутентичан и самосвојан ни у једној од постојећих форми. Аутентичност, оригиналност, самосвојност… све је то израз нечег другог а не оног што ови “локалисти“ износе на нашу трпезу, као а приори (без познавања нашег “апетита“) зготовљену “храну“, коју ми (гле логике!) за добро нашег “здравља“ морамо “појести“.

Чудна је психологија таквих типова “позваних“ (од кога? Од Бога?) да “соле“ нечију памет! Чини ми се, да би, пре свега, требало “да поведу рачуна о себи“, пошто је, лакше од било чега, делити другима “савете“.

Да ли је хаику, између осталог, и, израз среће? У већини случајева – да, уколико под срећом не подразумевамо само приземљено, вулгаризованао и банализовано, осећање среће. Срећа у хаикуу није самој себи сврха, још мање циљ за себе, она је, пре свега,  стање духовне, унутарње, космичке и космолошке уравнотежености. Под појмом среће у хаикуу, требало би схватити искуствено-судбинско-провиђајно сагледавање света, као неразлучивости и свеукупности активног постојања. Подвлачим: срећа не као осећање, већ као становиште, аспект, мачело. Можда ће се некима учинити парадоксалним да израз среће може произићи и из патње, бола не-среће… Ипак, кад мало застанемо у размишљању, појмићемо како ваистину највиши принцип среће управо проистиче, не из ње саме, него из њене опречности – трагедије, не-среће или бола.

Хаику се заснива баш на томе, на срећи која јесте, и једино, начело. Тешко је све ово објаснити онима који не поседују и лично искуство, јер у сферама духовног стваралаштва нема ни једначина ни формула. Уметност, поезија па и њена теорија (поетика, наука о песништву) није егзактна научна дисциплина: математика, физика или хемија. У уметности је примарно искуствено, нерв са способношћу да активно мисли. У хаикуу, опет, више него другде.

* * *

Хаику није оно што се искаже знаком, односно унутар знака, у знаку, него, превасходно, оно што се кроз знак наслућује, докучује, поима.Три стиха, са пет, седам и (опет) пет слогова (укупно седамнаест слогова), не чини хаику песму, већ назирање с ону страну, кроз та три стиха, кроз тај тридесетједан слог хаикуа као нечег што се једино може наслутити, појмити, у свој својој целовитости, пуноћи као бића.

Форма хаикуа јесте нешто споља назрено, сагледано изван суштине, секундарно, можда као посуда, у којој је неопипљива, недосегљива суштина; сам хаику, унутар именовања, унутар знаковног привида.

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s