Верица Стојиљковић: Вечност


Заћута талас, утихне река, задрема планина!

Камен између удаха и издаха,!

Лист са листом не збори – само се гледа!

С неба, се спусти мека, милина тиха!

Тело, дух и душа, моја, твоја, стопи се у једно!

Тишина – непрегледна-без краја и почетка!

Само светло свето – топлина и радост вечно!

.

Осети се да стапа се све,

И знаш да део си цвета, и камена,

Да цела си планина, део таласа

и листа – и звезда си

Сјајна, сребрна, златна!

Душа растопљена у дугиним живим бојама!

.
Колико љубави, о Господе драги, у зрнима
Твојим љубљеним – сада!

Advertisements

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s