Заћута талас, утихне река, задрема планина!

Камен између удаха и издаха,!

Лист са листом не збори – само се гледа!

С неба, се спусти мека, милина тиха!

Тело, дух и душа, моја, твоја, стопи се у једно!

Тишина – непрегледна-без краја и почетка!

Само светло свето – топлина и радост вечно!

.

Осети се да стапа се све,

И знаш да део си цвета, и камена,

Да цела си планина, део таласа

и листа – и звезда си

Сјајна, сребрна, златна!

Душа растопљена у дугиним живим бојама!

.
Колико љубави, о Господе драги, у зрнима
Твојим љубљеним – сада!