Наташа Ђуровић: Бесмртна


Још једно јутро које се просипало по крововима, дочекао је гледајући кроз прозор. Упијао је мирисе који су људима прекидали снове и подстицали их да крену у дан и нове изазове. Чим је одложио униформу, иза зидова који су били његово уточиште, почео је да пребира по ћутању, бежећи у тишину која је души, која се у њу повлачи, била слуга. Из ње се највише може сазнати, а без ње, све речи света могу бити варљиве. Латио се пера коме је поверавао своје мисли а оно их преносило даље…

– Волим лутање твог погледа док пишеш – рекла је седећи на његовом рамену – Не знаш шта се све у њему да видети…

– Пишем! – рекао је грубо, не прекидајући. Знао је: ако одложи перо, она ће нестати.

Иза униформе се крила велика празнина и слабост према оној коју је звао Бесмртна. Није долазила у ноћима које су се лењо вукле у бескрај, али је била ту да разбије први сан смејући се гласно. Била је ту да га посматра кад спава, навлачећи своја вилинска крила и нестајући чим би отворио очи; била је ту да све речи које су му биле потребне понесе са собом или их сакрије, а он да их  узалуд тражи; била је ту да га пита шта му његова ћутања говоре кад ни сам то није знао…

Пловили су заједно морем његових мисли. Он, у униформи, чврст, јак, стамен. Она –  нежна, сићушна, боса, у лепршавој хаљини коју су таласи запљускивали. Пловили су пут острва које му је открила, вођена зраком који се одбијао од њеног тек зацељеног крила. Била је девојчица, смешна у својим покушајима да смири море.

       – Мору нико не може наређивати, чак ни ти, Бесмртна! Пусти га, буре су закон његовог постојања!

Покушавала је да у гомили разбијених огледала нађе свој одраз, преврћући по комадима, док су јој на рукама остајали слојеви времена, који су, таложећи се требали да створе заборав. Успели би, само да је сребрни одсјај једног од њих није забљеснуо толико јако да је изгубила равнотежу.

– Не дирај, Бесмртна! Постоје људи о којима, једноставно, ћутиш – рекао је, кришом је посматрајући, спреман да је, кад осети бол на месту где је крило било повређено, узме у руке и каже оно што до сада није:

– Не бој се… Знаш, некад и сам помислим да сам безуман, јер читав век чувам птицу испод капута. Храним је, појим и кад нико не види, пустим је да лети. Не бојим се да ће побећи, већ тренутка кад се преобрази, кад засија; бојим се тренутка кад загрлим своју младост, а она ми склизне из руку, врати се у џеп капута и каже:

– Биће дана за нас…

.

– прва прича из истоимене књиге- 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s