Иван Лапчевић: Моћ будућег тренутка


(промишљања Ивана Лапчевића, нашег рукометног репрезентативца, на тему …)

Садашњи тренутак је дете, стваралац, моменат у коме је једино могуће нешто конкретно променити. А будући тренутак ? Шта је, заправо, оно што нам долази и колико је важно? Има људи који кажу:  – Баш ме брига шта ће бити, важно ми је да живим данас. Други пак, мисле да је важно оно што је било и да их то кочи, да данас остваре жеље, и да се ти догађаји нису дешавали некада, данас би њихов живот био прави мали рај, рај на земљи. Трећи мисле и оптерећени су, оним што долази (циљеви, планови, идеје) – будућност. Шта је оно што ме чека? Да ли ћу успети да остварим то што желим ? Да ли ми је суђено да ми се то деси ? Ако није – џаба све. Да ли ће проћи ово што ме данас мучи ? Да ли ће се завршити и када овај проблем или проблеми који ме окупирају?

Хтео то или не, човек је често заглављен у будућем тренутку. Бави се њиме. Брине за њега . Боји га се. Чека оно што долази са несигурношћу, нестрпљењем, надом. Човек чека радећи на томе да му будућност донесе оно што жели. Дакле, човек, хтео то или не, заглави се,, ни мање ни више, него у једном малом будућем тренутку. И тако, човек, хтео или не, постаје његов роб, постаје његов наркомански зависник. Шта му ова зависност доноси у садашњости? Доноси потпуну блокираност на многим пољима садашњих тренутака које проживљава. Човек се бори, копрца, трза. Покушава да скине ланце и окове и, пре свега, се нада, жарко жели и очекује да му његов робовласник, будући тренутак, скине ланце и окове, и награди га слободом и испуњењем жељених циљева.

Човек не зна, или заборавља, да је време у својој сржи немилосрдно. Човек заборавља да време, у својој суштини израза не пада на форе, на увлачења, мито, корупцију, нити на манипулацију  у било ком облику. Човек је заробљен, немоћан и живи у ћелији са четири зида која га окружују. Навикава се на овај живот у ћелији. Он му постаје реалност и мири се са тим – то је живот, тако мора. Слобода, срећа, испуњеност – нису за мене. Таква ми је судбина и то није фер. Већина других лепо и срећно живи. Види их – све имају, а ја? Шта је са мном? Зашто ми срећа није суђена? Где сам погрешио? Шта сам скривио па сада испаштам ?

Човек гледа у погрешном смеру, још увек се надајући да ће му исправљање греха прошлости донети слободу и остварење циља. Размишља – бићу добар и успећу. Нада се. Време пролази. Нема онога што човек жели. Визуелизира, медитира, моли, бави се собом. Ништа!  Резултата нигде, ни на видику. Онда мења тактику. Почиње да трчи по ћелији, хода брзо од зида до зида. Радећи напорно очекује да ће заборавити где је. Ипак се умара од константног рада и одустаје.

Почиње да се бави једином логичном ствари која му преостаје. Пошто не види јасно свог господара и оног ко га је затворио у ћелију, напашће оног кога види. Оног затвореника са којим дели свој простор. Он је крив за све -постаје његова реалност. Човек напада конкретног човека, јер му је време апстрактан појам. Његов колега, саборац из ћелије, постаје главни разлог, тема и кривац, за све његове проблеме и појам кога треба притиснути и напасти. – Ако га нападнем, он ћу наћи решење како да изађем одавде. Он треба и мора да ми донесе слободу. Јуриш, јуриш, јуриш!!!

За некога ће бити крив,  за све грешке које је правио и које прави – његов несавршени родитељ.  За некога његов шеф који га нервира, притиска и излуђује. За некога – његов министар, онај који му креира такву реалност. За некога – неко ко га је преварио у прошлости и због кога данас нема то што треба да има. Човек улази у грчевиту борбу против овог видљивог противника, надајући се,  и очекујући,  да ће се на тај начин ослободити и лагано ишетати из ћелије у своју слободу.

Будући тренутак не попушта, стиска и дави све док човек не преузме свест о њему. Све док га човек не погледа, не препозна и не постави на право место свом животу. Све док му човек не припише важност коју истински заслужује. – Ти си први, а он је други, – изговара човек свом будућем тренутку. Ти си испред, он је позади. Ти носиш њега у себи, а он тебе не. Ти одлучно водиш, а он те храбро прати. Ти – мој будући тренутку, стојиш чврсто испред мог садасњег тренутка !!!

О њему (садасњем тренутку ) се прича, пропагира, потенцира, воли, а ти ? Од тебе се плаши, стрепи, нада и пре свега безконачно ОЧЕКУЈЕ.

Он је у релакс фази, а ти ? Ти си под жестоким стресом. Осећаш се као човек од кога имамо превелика очекивања. Као човек коме су сви на грбачи и особа од које сви непрекидно нешто траже. Како да те опустим? Како да ти помогнем ? Знам одговор. Сам ми се намеће:

– НЕКА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА, ОЧЕ!  – Ја желим ово, ово и ово, а ти ? Шта ти желиш, Оче?

У садашњем тренутку разумем, прихватам и дубоко верујем, да оно што ти желиш за мене,  је неупоредиво важније од онога што ја желим за себе? Молим Те, дај ми снагу да се ослободим зависности и огромних очекивања од моје будућности. Молим те, дај ми мудрост, да желим пут, пројектујем пут, и ходам путем који је у складу са Твојим плановима.

Молим Те, помози ми да разумем моћ будућег тренутка, и да не будем његов роб, већ његов верни и вечити слуга. Молим те, Оче, помози ми да своју гордост и свој его укротим, и да, на крилима свих будућих тренутака, стигнем тамо где ме Ти чекаш са раширеним рукама!!! Амин

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s